Paralelni univerzumi: doprinos razumijevanju Crkve nekad (1991–2000)

1991.

Pitam se, koliko je teško da jednom neko samo istupi i kaže: „Oprostite, pogrešili smo“. Svedoci smo da se u javnost pušta video snimak na kojem patrijarh Pavle poziva studente da se „u miru raziđu“. Ovim primerom se pokušava relativizovati sadašnje nesnalaženje i ćutanje naše crkvene jerarhije – jer ako se patr. Pavle nije snašao, onda svi imaju pravo da se ne snađu. Snimak koji se širi, predstavlja istorijsko svedočanstvo događaja, studentskih protesta, 11.3.1991. godine – u jednoj teskobnoj i rovitoj/ranjenoj/ zemlji. Kada se pogleda snimak, postaje odmah jasno nekoliko stvari koje ukazuju na neprimerenost ovakve odbrane ponašanja sadašnje jerarhije, a kao osnovno i najvažnije jeste upravo to da je patrijarh Pavle imao hrabrost da lično dođe među studente i bez jeda i ljutnje istrpi zvižduke.

Narednog dana, 12.3.1991. godine, Atanasije Jevtić, u to vreme dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, došao je među studente i javno preneo izvinjenje srpskog patrijarha. Patrijarha su tada aplauzima pozdravili studenti – oprostili su mu jer je umeo da kaže „oprostite“, i to izvinjenje patrijarh Pavle nikada nije imao potrebu da demantuje.

1992.

Ali, hajdemo dalje, u našem istorijskom pregledu delovanja Crkve u periodu 1991-2000. Već sledeće godine (1992), Patrijarh dopušta i daje svoj blagoslov vladici Atanasiju za prosvetiteljski intervju, intervju koji je tada bio svetlost u političkom i medijskom mraku Srbije, na STUDIJU B 1992. godine. Teško je danas mnogima da razumeju sve ovo, jer se tada blagoslov nije tumačio kao „naređenje, naredba, kazna, pretnja“, nego sasvim drugom rečju „delaj“ – delaj! Delaj za dobro Crkve!

Ali tu se ne zaustavlja delovanje Crkve i njen osećaj za vreme u kojem živi, za sudbinu svoje zemlje i naroda. U tom smislu, moramo spomenuti „Memorandum SPC“ iz 1992. godine, koji je bio po svemu crkveni dokument, koji je pak istovremeno bio i politički, ali ne i politikantski. Tako u Memorandumu jasno stoji:

Podsećamo vlasti, posebno u Srbiji, da ničija stolica nije važnija od sudbine i slobode celog naroda i da niko nema monopol nad narodom i budućnošću naše dece“. Takođe, razumevajući da izbori nisu slobodni i da ne dozvoljavaju uistinu demokratsko učešće naroda u njima, Crkva poziva: „Sa žaljenjem konstatujemo da partije na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, nasleđujući strukture i organe, sredstva i načela posleratnog komunističkog sistema, ni danas ne omogućuju ravnopravni demokratski dijalog u društvu, niti podelu odgovornosti i saradnju sa svima ostalima… Srpska crkva (se) otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca… i od pripremanih izbora, koji ne ulivaju poverenje kako svojoj ishitrenošću tako i načinom na koji se pripremaju“. Crkva oseća da demokratski izbori ne mogu da postoje, ukoliko ne postoji makar minimum slobode, bez ucena i pretnji. Na kraju se u „Memorandumu SPC“ poziva na: „stvaranje vlade narodnog poverenja, nacionalnog jedinstva i svenarodnog spasa.

Memorandum SPC iz 1992. godine jeste veličanstven dokaz političkog delovanja Crkve u procesu demokratizacije našeg društva. Posle „Memoranduma“ neće više biti gotovo ni jednog saopštenja SPC, a da to neće biti kritika vlasti, sve do promena 2000. godine.

1995/96.

Mnoštvo je primera  iz perioda tokom kog je patrijarh Pavle bio na tronu Srpske Crkve, a koji ukazuju na njegov osećaj za pravdu i istinu. Kao primer nam može poslužiti vanredno zasedanje Sinoda SPC krajem 1995. godine, gde je opet poslata poruka vlastima da „ne uvećavaju jad i nevolju svojom arogancijom i samohvalisavošću“. I naredne godine Sabor SPC ne miruje, nego izdaje saopštenje i upozorava na „povampirenja starih totalitarnih metoda u našem društvu i time gušenje zametaka demokratije i slobode kod nas“.

1996/97.

Tokom studentskih protesta 1996/97 godine, patrijarh Pavle se već posle mesec dana protesta nedvosmisleno izjasnio u svom obraćanju studentima:

Obraćam se vama, studentima Beogradskog univerziteta, koji evo već mesec dana izražavate svoje osećanje istine, pravde i demokratskog poštovanja slobodno izražene volje naroda, što je uvek plemenita osobina mladosti. No, dobro, je što tu svoju privrženost uzvišenim idealima vi izražavate na miran, dostojanstven, način, što nije uvek osobina mladosti u prilikama kad izađe da ih zajednički iskaže i pokaže. Težina nesreća koje su snašle naš narod u toku građanskog rata, takva je i tolika da je pritisla sve, i vašu mladost pobudila da se zamislite o pitanju cilja života, smisla stradanja i stava da li je drugo postupati kao čovek, a drugo kao nečovek. Ovakav vaš stav, evanđelski i ljudski, Srpska pravoslavna crkva pozdravlja i blagosilja. Moli se Bogu za njegovu pomoć, da u interesu pravde, spasenja naroda, njegove slobode i ugleda, znate i možete uvek, i sada i u budućnosti koja je pred nama, uzdići se iznad svega od toga i nižeg i manje važnog, pogotovo nečovečnog.

On se zatim i lično obraća studentima, opet ne u formi pisma, nego javno (20. januara 1997. godine), na improvizovanoj bini u Kolarčevoj ulici:

Vaše osećanje istine i pravde i demokratskog poštovanja slobodno izražene volje naroda, na miran način, dostojan vas i vaših i naših predaka, jer niste ovde ni za ovog, ni za onog, niti protiv onoga, niti onoga, nego za ono što je uvek bilo sveto i narodu našem i crkvi našoj. Molimo se Bogu svi da bude s nama, i mi s njim, i sada i uvek i on i Sveti Sava i svi sveti roda našega. Bog vas blagoslovio, svako dobro.

U januaru 1997. godine, Saopštenje SPC, potpisano od strane 35 episkopa, pročitano je u Beogradu pred 30.000 demonstranata. U njemu se jasno i direktno optužuje predsednik Slobodan Milošević – za „gušenje političkih i verskih sloboda“ u cilju ostanka na vlasti. Posebno je naglašeno da Crkva „oštro osuđuje falsifikovanje glasova, gušenje političkih i verskih sloboda, a naročito prebijanje ljudi na ulicama“. Na dan Svetog Save, 27. januara 1997. godine u Beogradu, zajedno sa 250.000 ljudi, pojavio se patrijarh Pavle i predvodio povorku nepregledne mase ljudi, čime je „probio“ policijski kordon i blokadu podržavajući proteste studenata. Nedugo zatim, pod pritiskom i drugih političkih faktora, predsednik Milošević je priznao krađu vlasti i nastavio da vlada.

1999.

Posle NATO agresije na našu zemlju, SPC je, nakon savetovanja episkopa održanog 10. avgusta 1999. godine, uputila Apel državnim vlastima, pozivajući na smenu predsednika Miloševića:

U duhu te odgovornosti, prvo, apelujemo i očekujemo od sadašnjeg predsednika SRJ i Republike Srbije da ukoliko zaista ne žele da svoj narod i svoju državu pretvore u sopstvene taoce, vodeći ih u sigurnu propast, da što pre omoguće drugim ljudima kako bi preuzeli kormilo države i izveli narod iz ćorsokaka u koji je doveden.

I ovde je jasno da, onda kada vlast izgubi legitimitet, neophodno je učešće svih onih koji su zainteresovani za političku sudbinu zemlje. Drugim rečima, kako je demokratski sistem degradiran do potpune neupotrebljivosti, demokratiju je neophodno graditi od dna, to jest kroz neposrednu komunikaciju zainteresovanih građana. Uz sve svoje nesavršenosti i rizike, jedino takav način organizovanja nam pruža mogućnost za zajedničko delovanje. Ko nije danas u stanju da to razume, onda očigledno ne ume da čita i vidi „znake vremena“.

2000.

Na kraju, značajno je podsetiti da posle dešavanja 5. oktobra 2000. godine, i smene režima Slobodana Miloševića sa vlasti, Crkva izdaje zvanično saopštenje nakon zasedanja Sinoda (1–3. novembra 2000. godine), u kojem su episkopi Crkve: „Blagodarni Bogu što se – prvi put posle 60 godina – sastaju u slobodnoj Otadžbini…“

Ovaj kratki tekst može da služi na čast svakome ko voli svoju Crkvu, ali i na sramotu onima koji danas pokušavaju da okaljaju lik i delo patrijarha Pavla – samo da bi opravdali sebe i svoje nesnalaženje, jer ne znaju i ne umeju, ili ne žele, da vide gde treba da budu.

Na kraju, ne vidim ništa primerenije, nego ovaj tekst završiti jednom opomenom, koju je Crkva uputila sa svog vanrednog zasedanja u Banjaluci, krajem 1994. godine, prozivajući vlasti da je krajnje vreme za „prestati služiti se narodom i početi služiti narodu“. Razumeju li ovu poruku i oni koji misle da mogu bez odgovornosti da „brane“ našu Crkvu, istovremeno je ponižavajući?

Teologija.net