Obućarska industrija Srpske je “na infuziji”

Zbog globalne ekonomske krize, pada potrošnje i nelojalne konkurencije obućarska industriju Republike Srpske je “na infuziji” i nalazi se u jednom od najtežih perioda u posljednjih nekoliko decenija.

Skladišta su puna, porudžbine je sve manje, otkazuju se ili odgađaju, troškovi poslovanja rastu, a i radnika je sve manje. Iz tog sektora vlastima poručuju da, ukoliko žele da opstanu, država mora da im pruži ruku spasa.

Za obućarske firme u Srpskoj prošla godina bila je, kažu, jedna od najtežih. Godinama su bile oslonjene na izvoz u zemlje Evropke unije, prije svega Njemačku, ali je globalna ekonomska kriza dovela do pada kupovne moći njihovih stanovnika. Ugovora za izvoz je sve manje.

“90 odsto proizvoda izvozimo za Njemačku koja je u jako teškoj ekonomskoj situaciji. Njemačka je do prije 4-5 godina kupovala 10 pari cipela po glavi stanovnika. Na toliki broj stanovnika, to su ogromne količine. Sad kupuje dva para. Padom autoindustrije, gdje su bile najveće plate, pala je i  potražnja, ne samo za obućom nego za svim”, kaže direktor fabrike obuće “Bema” iz Banjaluke, Marinko Umičević.

Dodaje da su magacini puni obuće, pa potražnja pada, a i proizvodnja jee smanjena pa su tako prošle godine imali za 25% smanjenu realizaciju nego što smo imali 2024. godine.

Radovan Pazurević, vlasnik kompanije „Sanino“ iz Dervente, kaže da se njihovi partneri pomalo vraćaju u Aziju.

“Nažalost, nama su Kinezi, Indijci, Vijetnamci, Pakistanci, konkurencija. To su mnogoljudne države gdje mnogo ljudi radi za relativno nisku cijenu rada i mi im ne možemo konkurisati. Na svjetskoj pijaci se proizvede 30 milijardi pari cipela. Azijsko tržište proizvodi preko 60%”, objašnjava Pazurević.

Domaće firme, dakle, sve teže pariraju, prije svega, nekontrolisanom uvozu obuće putem onlajn platformi i to obuće napravljene, od kako tvrde, reciklirane plastike.

“Mi smo pokušali sa domaćom proizvodnjom. Imamo dvije radnje u kojima rade žene pred penzijom. Dobro nam je krenulo, ali dolaskom TEMU-a smo doživjeli šamarčinu od koje se ne možemo oporaviti. Kupovao sam nek cipele koje koštaju 5 KM, a koje su stigle na kućnu adresu. Taj TEMU je digao Evropu na noge, ali i nas ovdje”, navodi Umičević.

“Pratimo najnižu platu, pratimo inflaciju, pa razgovaramo sa partnerima i tražimo povećanje vrijednosti našeg rada. Oni to ne prihvataju jer ne znaju da nemamo izbora, znaju da nam niko ne kuca na vrata. Znaju za Aziju, znaju čak sada i za Afriku, koja se sada pomalo budi”, dodaje Pazurević.

Tu problemima proizvođača obuće nije kraj. Pored svega, teško je nabaviti i repromaterijal jer najveći proizvođači polako dižu ruke od proizvodnje. Radnika je sve manje, pogotovo onih školovanih jer škola nema, a nema ni interesovanja. Presudna bi bila pomoć sa nivoa BiH.

“Neka nas oslobode PDV-a na prevoz i topli obrok. To je za mene 100.000 KM mjesečno, godišnje 1.200.000 KM. To je nekih 9 % mjesečno. Kada bi bile veće plate mojih radnika, bila bi veća i njihova kupovna moć, a time i PDV i povrat državi. Međutim, država očito više ne živi od privrede”, ističe Umičević.

Pazurević dodaje da im je potrebna strategija i dogovor sa resornim ministarstvom.

“Potrebno im je reći da za 5-7 godina mi nećemo imati obućarsku industriju i da vidimo da li nam to treba ili ne treba. Ako ne treba, da vidimo šta ćemo sa ljudima, ako nam treba, da napravimo uslove da mi počnemo da radimo. To je jedini način, da počnemo da razvijamo vlastitu proizvodnju.”

Jedini spas za sve domaće fabrike za proizvodnju je, dodaje Umičevič, da započnemo domaću proizvodnju.

“Onda bi sva državna preduzeća trebalo da kupuju domaću obuću, a ne cipele iz inostranstva. Njima bi trebalo da se pridruže bolnice, opštine i svi ostali. Tako bi bilo posla za nas, ne trebaju nam stranci”, jasan je Umičević.

Obućari se, kako ističu, bore da nastave svoju proizvodnju, a da li će uspjeti, to ne zna niko. Zapad ih, kažu drži na infuziji jer im ne odgovara da im budu konkurencija. Nadaju se da će im pomoć države ipak stići da ne bi ostali “bosi na trnju“.

(BN) Foto: BN