Nje više nema

„Jednom čoveku razbole se žena, koja, kad oseti da joj se primiče kraj, pozva svoju kćer jedinicu do kreveta i reče joj: Drago dete, budi smerna i dobra, pa će ti dragi Bog pomagati, a ja ću s neba gledati na tebe i biću s tobom. Potom sklopi oči i preminu. Devojka je svaki dan odlazila na majčin grob i tamo dugo plakala; i ostala je smerna i dobra. Kad dođe zima, sneg prostre beli pokrov po grobu, a kad ga je u proleće sunce skinulo, otac uze drugu ženu. Žena je u kuću dovela svoje dve kćeri, koje behu lepa i bela lica, ali gadna i opaka srca. Tad naiđoše teški dani za jadnu pastorku.“

Ovako, poput Hristovih jevanđelskih priča, počinje i jedna od najpoznatijih bajki sveta. A u bajkama, kao i u jevanđelskim pričama, skriven je život, naš sopstveni život, koji treba čitati i sa kojim se treba suočiti. Gubitak majke, ta strahovita pomisao koja ledi dečje srce još od najranijeg uzrasta, dovodeći ga u stanje krajnje bespomoćnosti i užasa, postala nam je veoma bliska u ove naše teške dane. Odjednom, Pepeljuga je prestala da bude samo naivna priča za devojčice, postavši priča svih nas koji patimo, i koji u njenoj sudbini vidimo i svoju vlastitu.

Ko god zaista voli Crkvu kao Majku, koja ga je ponovo rodila i u kojoj se preporodio, ne može da se pomiri sa osećanjem njenog nestanka, sa saznanjem da je ona zatvorila svoje blage i brižne oči i umrla. Ali, kada se to tačno dogodilo? Čini se da su već mnoge godine prošle otada, a da to nismo ni primetili, i da je sve do sada njeno beživotno telo samo veštački održavano u životu, da bismo mi imali nekakav privid Majke. Bilo kako bilo, sada već i zvanično znamo:

„Nje više nema – to je bio zvuk

iz Kliničkog centra, preko telefona

posle kojeg je zavladao muk

i osirotela cela vasiona…“

Svako ko je proteklih meseci gajio kakvu-takvu nadu da će Crkva na svom prolećnom Saboru ipak stati na stranu ljudskog dostojanstva, braneći svetinju čovekovog života, ali i smrti, gorko se prevario, ostavši suočen sa činjenicom da je i tu poslednju iluziju o Crkvi razvejao hladni vetar apatije pedesetorice episkopa. Osećaj osirotelosti u svom tom muku koji je zavladao, saznanje da si zaista samo pastorče, a ne sin ili kći, jeste ono što duboko poražava i baca u beznađe. Da, sada je potpuno jasno, nemamo više onu dobru i voljenu Majku, imamo samo zlu maćehu. Jer, majka se bori za svoju decu, čuje i osluškuje njihov glas, njena ljubav i brižnost idu dotle da daje čak i sopstveni život za život svoje dece, dok maćeha ostaje gluva i nema na patnju svoje pastorčadi, jer je se ne tiče njihova patnja, makar ona trajala i šest meseci. Ona ima svoju decu o kojoj se brine, mada su gadna i opaka srca. I, pošto su to njena deca, maćeha ih voli, iako će ih ta „ljubav“ na kraju uništiti – jer je sebična i lažna – i ona nju vole. Stoga, uopšte više i ne treba da nas čudi što Crkva sve ovo vreme ćuti. Ona Crkva, ona naša dobra i voljena Crkva kakvu pamtimo. Ćuti, jer mrtva usta ne govore, a mi se moramo pomiriti sa tim da smo sada samo siročad.

Ko god se danas, nakon ovogodišnjeg Svetog arhijerejskog Sabora ne oseća kao siroče, ko ne uviđa da su naišli teški i preteški dani, jasno je da nema razloga za to, jer je njegova majka zapravo maćeha, koja ga je i dovela u našu kuću, gde je nekada živela naša Majka. Taj osećaj usamljenosti i ostavljenosti tim pre postaje još strašniji, jer nam ne dopuštaju ni da pošteno ožalimo i oplačemo odlazak sopstvene Majke, već se rugaju i ismevaju naš bol. Nisu prošli ni zima, ni proleće, a već je došao neko drugi, njeno mesto je uzurpirao neko ko je zao i ko hoće da nas muči i tlači. I, pošto jedno zlo nikada ne ide samo – tu su i maćehine dve kćeri, dakle, trostruko zlo! A i ovde je trostruko zlo: Srpska pravoslavna Crkva, vlast države Srbije i Satana lično! U toj i takvoj Crkvi i državi mi danas treba da preživimo i opstanemo, boreći se protiv ove troglave, zle i opake aždaje. I, kao što je maćeha nerazdvojivo povezana i ujedinjena u zlu i pakosti sa svojim kćerima, na isti način se i Srpska pravoslavna Crkva, i to do nerazlikovanja i neprepoznatljivosti, uvezala sa aktuelnim režimom, koji kao heroje veliča maskirane razbojnike i batinaše, što kukavički i mučki udaraju na nejač, dok žrtvama proglašava one koji automobilima gaze studente, koji već pola godine održavaju mirne protestne šetnje, boreći se za svetinju ljudskog života. Te šetnje, svakako, najviše podsećaju na one litije od pre nekoliko godina, koje su se održavale širom Crne Gore, kada je ceo jedan narod ustao da brani svoje svetinje, svoje hramove, od tadašnjeg bezbožnog crnogorskog režima. Stoga, borba je ista, samo se sada brani svetinja ljudskog života, branimo duše i tela naša od onih koji bi da ih opustoše i razore, jer: „Ne znate li da ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama? Ako neko razara hram Božji, razoriće njega Bog; jer je hram Božji svet, a to ste vi“ (1Kor 3, 16 – 17).

Zaista, za sve ovo proteklo vreme, i te kako smo se uverili da čovek sa dobijanjem mitre neminovno dobija i beščašće i bestidnost, kao prateće „darove“. Ali, i uprkos tome što nemaju ni časti ni stida, moramo zahvaliti Svetom arhijerejskom Saboru što nam je svojim ignorisanjem naše šestomesečne patnje, koja se iz naše otadžbine prelila i na ceo svet, jasno stavio do znanja da se njih to uopšte ne tiče, jer, očigledno, mi nismo njihova deca i naša Majka je mrtva. Hvala im što su nam konačno otvorili oči i što su svojim najzvaničnijim mogućim ćutanjem stali na stranu ogoljenog zla, jasno nam poručujući da se od njih takvih više nikada i nikakvom dobru ne možemo nadati. Ali, mi znamo ko je naša Majka, i zato ćemo smernost i dobrotu, koju nam je ona ostavila u amanet, čuvati dok god smo živi, jer na to nas podsećaju i naša deca, naši studenti i đaci čija su herojska srca ovenčana upravo svetlom smernošću i čistom dobrotom. I još nešto, mi znamo da nas naša Majka sa neba gleda i da je sa nama, i da će nam dragi Bog pomagati, kao što je i obećao: „Neću vas ostaviti sirotne: doći ću k vama“ (Jn 14, 18).

I baš zbog svega toga, zbog ljubavi naše Majke, živećemo ovu našu divnu čaroliju, makar ona trajala i do ponoći, jer mi ništa drugo više ni nemamo. Mi smo jedni drugima sve što imamo, kako kažu naši studenti. Živećemo, dakle, očarani slobodom koju su nam upravo oni doneli, jer se po prvi put osećamo slobodnima od straha, koji je pred licem te neustrašive slobode doživeo svoj najveći poraz i krah. Živećemo slobodni i budni, ne gubeći nadu, jer ponoć je tu, i zato već pevamo Evo Ženik dolazi u ponoć i blažen je sluga, koga nađe budnog! I kao što je Pepeljugi došao njen ženik – kraljev sin, doći će i nama naš Ženik – Sin Božji, da nam donese život kojem neće biti kraja! On nam je obećao i mi znamo da će doći, zato neumorno ponavljamo: „Dođi, Gospode!“, ne pristajući na tiraniju zle maćehe, koja bi da nas porobi i uništi, kao što je uništila živote čak i sopstvenih kćeri, ostavivši ih osakaćenih udova i iskopanih očiju. Neka ne previđaju to oni koji danas zovu majkom ovu maćehu Crkvu.

Stanimir Gundelj/Teologija.net