NEKOLIKO REČI O TREBINJSKOM LEKARU DR RUDOLFU LEVIJU

Piše: Dr spec. Vanja Prodić – pisano 2020. godine

Povodom stogodišnjice njegovog postavljenja na mesto upravnika Sreske bolnice u Trebinju

Za sve koji se bave istorijom, pa samim tim i istorijom medicine bez obzira na to da li je reč o nekom makro ili mikro geografskom prostoru, godine jubileja predstavljaju naročito interesantne elemente u istraživačkom radu. Razlog tome što, da ih tako nazovemo, ,,okrugli brojevi”, privlače pažnju ne samo istraživača, nego i nešto šireg čitalačkog kruga između ostalog je i još uvek očuvana kultura sećanja. Naime, u našem srpskom narodu mnogima još uvek znači da se sete određenih događaja ili određenih ličnosti koje su svojim delanjem učinili nešto značajno za određeno mesto ili određeni broj ljudi. Ne treba imati ni najmanju sumnju u to da je očuvanju ove prakse, inače bezmalo zaboravljene u mnogim narodima sveta, doprinela upravo naša sveta Crkva prvenstveno kroz praksu spomena sadržanih pre svega u godišnjem bogoslužbenom ciklusu praznika i prazničnih dana.

Kada je reč o temi o kojoj želimo da kažemo neku reč više u ovom nevelikom radu ponovo se vraćamo maločas pomenutim ,,okruglim brojevima”. Naime, ove 2020. godine navršava se jedan vek od zvaničnog postavljenja dr Rudolfa Levija za upravnika Sreske bolnice u Trebinju.

Za grad kakav je Trebinje, upravo zbog njegovog viševekovnog postojanja, nešto što se dogodilo pre samo stotinu godina čini se kao da je bilo juče. Ipak, kada je reč o istoriji zdravstva ne samo u Trebinju, nego i širom Hercegovine, svaki događaj, a pogotovo onaj koji se dogodio pre jednog veka, ima određenu važnost. Razlog toga sadržan je u činjenici da medicina, u formi koja nam je danas poznata, svoje značajnije korake poprima tek od druge polovine 19. veka. Naime, prostor Bosne i Hercegovine u nekim prošlim vremenima konstantno je imao problem kako sa postojanjem medicinskih ustanova, a isto tako i sa brojem ordinirajućih lekara. Istoričari medicine, a pre svega dr Risto Jeremić, u svojim radovima naglašavaju da su usluge lekara u prošlosti sebi mogli da priušte samo materijalno imućniji stanovnici bosanskohercegovačkih predela. Pre svih upravo je vlastela bila ta koja je, na primer, imala mogućnost da plati neke od dubrovačkih lekara kako bi, određeni period vremena, proveli uz bolesnika i, u okvirima tadašnjih mogućnosti, pokušavali da im pomognu u ozdravljenju.  Oni koji nisu imali materijalne mogućnosti da sebi priušte tadašnje školovane lekare bili su okrenuti onome što danas označavamo terminom ,,narodna medicina”, to jest upotrebi medicinskih sredstava i iskustava u lečenju najrazličitijih bolesti sticanih i prenošenih generacijama s kolena na koleno.

Značajna promena kada je reč o istoriji zdravstva na prostoru Bosne i Hercegovine, kako smo rekli, započinje tokom druge polovine 19. veka. Bilo je to vreme kada se ustrojavaju bolnice po mnogim gradovima, pa samim tim i po Hercegovini. Oko 1860. godine u Mostaru počele su da funkcionišu dve bolnice – vojna i civilna, da bi 1882. godine bila izgrađena zgrada nove bolnice u ovom gradu. 1892. godine započinje sa radom bolnica u Konjicu.  1900. godine započinje sa radom bolnica u Trebinju… Ne treba zaboraviti i podatak da je vreme o kom govorimo bilo vreme intenzivnog otvaranja apoteka na prostoru Hercegovine. Na primer, 1882. godine u Stocu, 1883. godine u Trebinju, 1884. godine u Mostaru, 1886. u Ljubuškom…

Otvaranje bolnica, ambulanti i apoteka pretpostavljalo je i dolazak školovanih lekara. Među lekarima koji su počeli da pristižu na prostore Bosne i Hercegovine bio je i dr Rudolf Levi.

Rudolf Löwy, kako se navodi u tekstu Jasne Ćirić pod naslovom ,,Dr Rudolf Levi lekar koga Trebinje nije zaboravilo”,  rođen je 26. oktobra 1866. godine u Češkoj, u mestu Mlada Boleslava, u porodici Efraima i Rose Levi.  Studije medicine najverovatnije da je okončao u Beču gde se, 24. maja 1896. godine, venčao sa Julijom Elzom Eisler.

Prostor Bosne i Hercegovine krajem 19. veka bio je naročito interesantan za tek odškolovane lekare po medicinskim fakultetima Austrougarske. Nedostatak doktora medicine omogućavao je da se prilično jednostavno dobije posao u državnim medicinskim ustanovama, a pogotovo za one među lekarima koji su lakše od drugih mogli savladati jezik lokalnog stanovništva. Dr Rudolf poreklom je bio Jevrejin, ali kao neko ko je rođen i odrastao u Češkoj, učenje srpskog jezika najverovatnije da mu nije predstavljalo veliki problem tako da se on, najverovatnije već 1896. ili 1897. godine obreo u Hercegovini. Danas se navodi da je prvo mesto njegovog službovanja kao lekara bilo u Gacku, a da je u Trebinju, kao lekar, počeo da radi tokom 1898. godine.

Iz današnje perspektive mi tek možemo da naslutimo sa kakvim su se problemima susretali tada mladi, neiskusni lekari na prostorima gde su vekovima u nazad vladale različite zarazne bolesti, gde je narod realno bio slabo upoznat sa praksom i potrebom sprečavanja pojava različitih bolesti… Dr Rudolf svakako je prolazio kraz sva ova ali i nebrojena druga iskušenja lekarske profesije. Ipak, njegova humanost i upornost u želji da na što je moguće bolji i brži način pomogne pre svega obolelim Trebinjcima učinili su ga čovekom koga žitelji ovoga grada neće zaboraviti.

Nekadašnji hendek oko zidina Starog grada Trebinja

Još od početka svog službovanja u Trebinju doktor Levi se potrudio oko jedne naizgled nevažne ,,sitnice”. Naime, on je bio lekar koji se očevidno bavio time da upozna Trebinjce. Kada kažemo ,,upozna” odnosi se, između ostalog, i na to da prikupi njemu značajne podatke o porodicama koje je lečio, o njihovim hroničnim bolestima, o njihovim, da tako kažemo, ,,slabim tačkama” kada je reč o zdravlju. Osim neposrednim kontaktom, dr Levi do ovih informacija dolazio je i kroz razgovore sa trebinjskim sveštenstvom. Uporedo sa tim, dr Levi se trudio da od početka rada u Trebinju učini što je moguće više na sprečavanju pojave i širenja različitih zaraznih bolesti. Korake u tom pravcu preduzimao je, između ostalog, vršenjem redovnih pregleda stanovništva ali i sagledavanjem okruženja koje je uticalo na pojavu određenih bolesti. Naime, još pre Prvog svetskog rata, negde oko 1910-1912. godine, dr Levi je započeo kampanju da se isuše močvarni predeli i uopšte mesta koja su bila leglo komaraca pa samim tim i velika opasnost za pojavu malarije, bolesti koja je vekovima odnosila nebrojene žrtve ne samo po Trebinju, nego i širom Hercegovine. Kao upravnik Opštinske bolnice u Trebinju njegova reč kao lekara svakako se slušala kada je bilo u pitanju zdravstveno stanje stanovništva. Upravo to uticalo je na preduzimanje aktivnosti da se značajan deo drevnog trebinjskog ,,hendeka”, kao mesta koje je bilo idealno za razmnožavanje komaraca pa samim tim i za širenje malarije, delimično isuši.

Ono što je činio dr Levi, kada je reč o zdravstvenom prosvećenju naroda i nastojanju da se iskorene štetne navike, je i to da on, neretko kontaktirajući sa sveštenstvom, to jest kao osobama koje realno imaju uticaj na narod, preporučuje da u susretu sa parohijanima upozoravaju na potrebu primena mera prevencije zarad očuvanja zdravlja.

Prvi svetski rat doneo je sa sobom dodatne probleme žiteljima Trebinja. O tome se pisalo, piše i, nadamo se, još dugo pisati kroz iznošenje novootkrivenih najrazličitijih svedočanstava koja će nam omogućiti da sagledamo nebrojena iskušenja kroz koja su Trebinjci prolazili od 1914. do 1918. godine. Okolnost da su kao svog sugrađanina imali osobu poput doktora Rudolfa Levija barem je u nekoj meri olakšala patnje koje sa sobom donose ratovi.

Dr Levi, za razliku od nekih svojih kolega, nije napustio mesto službovanja kada se okončao Prvi svetski rat i kada je došlo do stvaranja jedne potpuno nove države. Štaviše, poštovanje koje je stekao u Trebinju upravo svojom čovečnošću, doprinelo je tome da on 1920. godine, zvaničnim ukazom Kraljevine SHS, bude postavljen na mesto upravnika Sreske bolnice u ovom gradu. Osobama poput doktora Rudolfa, pogotovo ukoliko su lekari, titula ili nekakva pozicija načalstvovanja nikada ne udaljuje od običnog čoveka. Osobe ovog kova, osobe preispunjene čovekoljubljem bez obzira na naciju, veru, uzrast, pol, društveni položaj nastoje da budu od pomoći svima, a pogotovo čoveku koji se razboleo. Doktor Levi nastavio je da leči Trebinjce, nastavio je da upozorava, pogotovo mlade, na potrebu čuvanja zdravlja, nastavio je da se trudi oko toga da se sprečavaju epidemije, pogotovo epidemije malarije…

Doktor Rudolf Levi nije bio dugo na čelu trebinjske bolnice u novoj državi. On je penzionisan tokom 1924. godine. Ali, osobe poput njega penzionisanje nije moglo zaustaviti u želji da i dalje bude od pomoći drugima. Agilan, uporan, istrajan u tome da je nužno učiniti sve što je realno ostvarivo kako bi se obezbedili uslovi za što je moguće zdravije životno okruženje, doprinelo je tome da dr Levi, kao penzioner, uspeva u svojoj nameri da se trebinjski ,,hendek” neutrališe kao izvor malarije. Bilo je to tokom 1932. godine. Bio je to samo jedan od učinjenih koraka kako bi se ova opaka bolest iskorenila na prostorima Dalmacije i jadranskog priobalja uopšte.

Doktora Levija Drugi svetski rat takođe zatiče u Trebinju. U tom sveopštom ludilu dogodilo se da fašisti njega i njegovu suprugu, kao Jevreje, nisu ubili. Prosto, i njima je trebao jedan ovakav lekar. Na žalost, sin i kćer doktora Levija nisu preživeli…

Ulica Dr Levija ispred bolnice u Trebinju

Ljubiša Anđelić u svom svedočenju o doktoru Leviju koje je danas lako dostupno zahvaljujući nešto ranije pomenutom elektronskom resursu, pripada sve manjoj grupi onih ljudi koji su imali priliku da se neposredno upoznaju sa doktorom Levijem. Štaviše, kako navodi Anđelić, on je u nekoliko navrata čak bio i njegov pacijent. Prema Anđelićevim rečima, možda najupečatljiviji deo spoljašnjeg izglada dr Rudolfa bile su njegove naočare sa velikom dioptrijom kao i fizički izgled stasom nevelike osobe. Sa druge strane, okolnost da je ovaj lekar bio na službi Trebinjcima više od pedeset godina, bezmalo do smrti 31. decembra 1951. godine, kazuje nam mnogo toga. Između ostalog ovo nam kazuje da su svakda postojali, postoje i, nadamo se, postojati ljudi koji će sebe nesebično darivati drugima. Ovo darivanje, pogotovo kada je reč o lekarima, sveštenicima ili sličnim ,,profesijama” prosto ne smemo zaboraviti uprkos, samo na prvi pogled, nesavladivim iskušenjima. Iskustva lekara ili sveštenika koji su živeli i delali pre nas, pogotovo u gradovima sa viševekovnom istorijom, jedinstveni su istočnici detalja koji su, naravno u određenoj meri, upotrebljivi i danas. Primer nastojanja dr Rudolfa Levija da se iz grada ukloni prostor koji je bio leglo komaraca, pa samim tim i svojevrsna podloga za nastanak malarije, pokazatelj su praktičnosti koja je potrebna u medicini. Sa druge strane, da li će ili neće Trebinje ponovo dobiti svoj ,,hendek”, nije samo pitanje rekonstrukcije ambijentalne celine ili nečega drugog vezanog za spoljašnji elemenat svakodnevice života jednog grada. Naime, ono na čega je potrebno obratiti pažnju je i okolnost da će komarcima ponovo biti pružena mogućnost da se razmnožavaju ali, za razliku od vremena u kome je živeo dr Rudolf Levi, mi danas imamo na raspolaganju neuporedivo veći broj sredstava pomoću kojih se blagovremeno može sprečiti uvećavanje broja ovih insekata, a pogotovo, ne daj Bože, pojava malarije kao bolesti. Sećanje na dr Levija, između ostalog, potrebno je da bude i sećanje na ono protiv čega se on svojevremeno borio zarad očuvanja zdravlja Trebinjaca ali i mnogobrojnih gostiju ovoga grada. Čini se da ,,okrugli brojevi” godišnjica imaju u svoj praktični smisao…

ISTOK