Ne čekajmo bolje vreme, stvarajmo ga!
I volim svoj život čarju koju sam osetio lane… (M. Crnjanski)
Teško je srpski narod kroz istoriju uspevao da nađe mir i sigurnost. Od sluge velikih imperija Austrije i Rusije do siromašnog najamnika. Ali koliko god puta bio prinuđen da napusti svoju otadžbinu ili je ostajao sa malo nade da će se u nju više i vratiti, bivao je veran svome nebu i njegovoj boji, čuvajući svoju veru, svoje svetosavlje. Tražeći zvezdu u beskrajnom plavom krugu, bivao je vođen i svojom Crkvom, kroz Seobe, kroz čuvanje identiteta kroz Nju.
Današnja situacija u vezi sa studentskim i građanskim protestima u Srbiji nam nameće pitanje šta se dogodilo sa našim arhijerejima u anesteziranom odnosu prema svom narodu i vremenu, onima koji više nisu u službi, već u statusu nedodirljivih titula? Ova otuđenost je duboka rana na društvenom i duhovnom nivou i predstavlja prekid ili nedostatak istinskog zajedništva i bliskosti. Protivteža otuđenosti je „prisajedinjenje“, koje je u svojoj suštini prisnost, zajedništvo, ljubav i istinska duhovna veza koja se ostvaruje kroz učestvovanje u Božjoj ljubavi i međusobnoj podršci. „Čuvajte stado Božije, koje vam je povjereno, i nadgledajte ga, ne prinudno, nego dobrovoljno, i po Bogu, ne zbog nečasnog dobitka, nego od srca; niti kao da gospodarite nasljedstvom Božijim; nego budite ugled stadu“ (1Pt 5, 2-3).
Ovo je poziv na duhovno vodstvo koje nije distancirano i otuđeno od naroda, već je u službi naroda i u zajedništvu s njim. Crkva ne treba da bude institucija koja stoji iznad naroda, već zajednica koja živi u duhu ljubavi i službe. „Otuđenost“ je duhovni i moralni problem i nastaje kada episkopi i pastiri postanu odvojeni od naroda. Tema služenja zajedno kao borbe za sjedinjenje, privrženosti kao slobode i snage zajednice, kao i hrabrosti koja se rađa u zajedništvu, duboko se oslanja na psihološke koncepte koji se odnose na ljudsku prirodu, socijalne veze i kolektivnu svest. Ono se tada pokazuju kroz ljudska bića, kao kroz socijalna stvorenja, koja crpe snagu iz zajednice i slobode koju ona pruža, a zajednička borba za sjedinjenje vodi ka dubokom osećaju pripadnosti, stabilnosti i hrabrosti. To je proces koji osnažuje pojedince jer ih povezuje sa većim smislom i ciljem.
Hristos je u potpunosti preokrenuo uobičajene predstave o moći i liderstvu koje su bile prisutne u njegovom vremenu (i koje su, nažalost, i danas prisutne u mnogim društvenim i političkim sistemima). Umesto da koristi svoj položaj da bi vladao, Hristos ukazuje na princip službe kao osnovnu vrednost. Njegova misija na zemlji nije bila da bude „vladika“ u smislu koji se obično razume — kao osoba koja je iznad drugih i koja se koristi za ličnu korist. On je došao da se stavi u službu ljudima, da bude primer kako istinski lider treba da izgleda — kao sluga koji je spreman da služi drugim ljudima i koji je spreman na najveće žrtve za njihovo dobro. Jer istinski lider ne treba da vlada ili kontroliše, već da vodi primerom, da bude tamo gde je narod, da ih služi, podržava i podstiče. Hristos je svojim životom pokazao da je liderstvo nešto što ne znači samo posedovanje moći, već sposobnost da se u bilo kojoj situaciji bude na raspolaganju i da se odgovori na potrebe drugih.
Tako je služenje drugima duboko osnažujuće na individualnom nivou. Psihološka teorija pomoći i altruizma pokazuje da ljudi koji služe drugima i koji se žrtvuju za dobrobit drugih ljudi često osećaju duboko ispunjenje i smisao u životu. To je jedan od najvećih izvora ljudskog psihološkog zadovoljstva i dobrobiti. Isto tako, služenje dovodi do povećanja samopoštovanja i doživljaja lične vrednosti, jer ljudi koji služe osećaju da doprinose nečemu većem od sebe.
„Vladanje odbija ljubav“ jer istinska ljubav ne može biti prisutna tamo gde dominira vlast i kontrolisanje drugih. Zato hrišćani zaista ne čekaju bolje vreme, čekajući Hrista oni grade bolje vreme, jer pripravljaju staze Gospodu. Gospoda ne dočekujemo u praznom hodniku duše. Gospodu uređujemo sobu, kao gostu, možda pred onu srpsku slavu, kada iznosimo najlepše „srebro“ koje prethodno glancamo. Gospoda dočekujemo u slobodi ljubavi, u mogućnosti da sami odaberemo vlastiti put, koji On od nas traži. Put u kom biramo između dobra i zla. Moralna autonomija je proces koji nas vodi od prvorodnog greha do shvatanja istorije kao puta osvajanja slobode.
Onda svaki episkop koji je danas uz volju svog naroda oslobađa drugog. Oslobađa ga toliko da nam svima daje da budemo Tome, one Tome koji su u sebi poželeli da dodirnu Hristove rane i budy spremni na rizik provere svojih uverenja. Nekoliko episkopa Srpske Pravoslavne Crkve se odvažilo da krene tim putem, deleći ljubav i žrtvu sa svojim narodom, i delom potvrđujući reči Bogočoveka: „Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko.“
Mirko Perić/Teologija.net
