Ne boj se – samo vjeruj!

Ne boj se – samo vjeruj!

Ne plašim se smrti, strah me je da ona bude sve što sam proživeo…

Strah me je strahova kojima se predajem, kojima verujem da su tu u dobroj nameri, koji govore tiho i mudro, koji tobož brinu i opominju, koji ponekad nadglasaju jedinu istinu: NE BOJ SE – SAMO VERUJ!

I, zaista- SAMO VERUJ, SRBINE MOJ!

Strahuj od Gospoda, ali ne od gneva njegovog, gnevni smo mi što bi od jutra nešto više od blage svetlosti i od noći nešto jače od slatkoga mraka…

Strahuj od Gospoda koliko strahuješ od majčine suze, koliko želiš da ne brine i ne strepi, koliko joj se glasu raduješ…

Strahujem da Gospoda ne izneverim, a ne da ga ne naljutim.

LJutnja je okov nas samih. LJutnja je izgovor da ne budemo bolji i da ne možemo bolje jer, eto, samo smo ljudi…

A, šta više od toga da budemo?!

Šta je lepše i veličanstvenije od toga, moj Srbine?!

Čovek!!!

Vera u čoveka jeste vera u Gospoda, ne treba drugih dokaza da Gospod postoji dok je u nama čoveka.

Padaš, stradaš, ustaješ, vidaš rane, nastavljaš dalje…to je Gospod u nama, i mi sa Gospodom!

I ako ne veruješ u Boga on veruje u tebe, i ne da te!

Za tebe jednoga se bori kao da si jedini, znaj to.

I, nije greh pitati se, preispitivati se, dokazivati veru nanovo…zlo je kad nemaš šta da dokazuješ, šta da se upitaš, šta da preispitaš…

Kada je smrt jedino što si proživeo.

Nije ni vera ići u crkvu jer se valja, jer je red, jer je praznik…

Nije dan praznik, no čitav život.

Nemoj u crkvu bez crkve u sebi. U ikonu ne gledaš već se ogledaš u njoj…

I da čitavog života tragaš za tom crkvom u sebi, i da je nađeš tek poslednjeg časa- živeo si i veri i Gospoda, i dovoljno si Sina Božijeg odmenio na raspeću.

Tragao si i našao, samo to je važno, u koji čas (?) – svaki je jednak i svaki je pravi.

Luta ko ni za čim ne traga- ko čitav život traži- naći će.

Ne boj se- samo veruj!

U sebe, ono najbolje u sebi, ništa drugo Gospod ne traži od nas.

Veruj u vaskrsnuće, svaki novi dan ti je dokaz toga!

Vaskrsnuće je svako dobro koje učiniš, jednako na svoju korist i na svoju štetu, dok god je drugome na korist.

Stotinu puta sam se rasrdio što mi se dobro nije dobrim vratilo, i što sam valjao onima što su mi okrenuli leđa dok nisam shvatio: što sam se više trošio- više me je bilo, i gde su me više satirali- više sam sebe pronašao.

Tako je, zaista!

Gde mi je sebe bilo žao tu sam se predao veri u nagradu, a gde mi je zbog sreće onih što su me napustili bilo drago- tu sam nagrađen Gospodom u sebi.

Lepo je i lako usniti na raspeću, dobri moj Srbine!

Klinovi i rane bole samo dok se pitaš: „Zašto?!“

Kad se umesto pitanja uspeš na raspeće s odgovorom- klin je ko trn, a rane ko oblaci…

Ne boj se- samo veruj!

Rođenjem si već vaskrsao, dobri moj rode.

Nije smrt kazna. Čovek je živ dok je žive vere u njemu, nema smrt ništa s tim…

U nama su zveri toliko puta pokušale da ubiju Boga, no nisu stigli dalje od čoveka…

Zato je Srbin s osmehom umirao, zbog toga je i mrtav jurišao- ne drže nas kosti no zidovi crkve u nama…

Veruj u sebe, Srbine moj!

Veruj i za mene kad me gde vidiš da bezveran lutam- tražim te.

Tražim čoveka što ga videh u tebi, tražim krst što ga olako zbacih ko teret, a ti me ko brat sačekaj, daj mi svoj krst da se pod težinom ispravim, daj mi svojih muka- neka je na moju štetu ako je tebi na korist, ne može onda ni meni biti na štetu…

Ne plašim se smrti, strah me je da one bude sve što sam proživeo…

Da me ne traže i ne nalaze na grobu.

Da ne pomsilim da je život sve što imam.

Da za mnom ostanu samo lelek i plač

Kad kosti strunu da ne ostane oltara…

Da stanem pod raspeće pitajući: „Zašto?!“, umesto da mu se radujem, znajući zbog čega.

NE BOJ SE- SAMO VERUJ, DOBRI RODE MOJ!

HRISTOS VASKRSE- VAISTINU VASKRSE!

Piše Mihailo Medenica

CATEGORIES
Share This