Mora da umre strah, da bi mogla da vaskrsne vera (Drugi deo razgovora sa Vladanom Perišićem)

Ovo je drugi deo integralne verzije intervjua koji je otac Vladan Perišić dao novinaru Branimiru Pofuku za Večernji list. Prvi je objavljen 12.2.2025. i može se pročitati ovde.

Aleksandar Vučić je ovih dana javno zahvalio jednom episkopu na pismu podrške. U tom pismu vladika, otprije sklon divinizaciji Vučića, kaže da u u protestima „osim studenata, nema ništa studentsko, ni srpsko“, da protestima upravljaju neprijatelji Srbije iz „hajdučkih jazbina“ i da većina naroda misli drugačije. Vi ste, s druge strane, iz građanskog, ali prije svega hrišćanskog i teološkog diskursa u svom tekstu objavljenom u časopisu Vreme studentima dali punu podršku, ocjenjujući srpsku stvarnost kao „mračnu i zloslutnu zbog dugogodišnjeg zločinjenja i sveopće bezobzirne otimačine onih na vlasti“. Riječ je o dva potpuno različita politička iskaza. Ima li prostora za dijalog između ta dva oprečna mišljenja?

– U načelu da. U stvarnosti – teško. Jer svaki razgovor se zasniva na nekim zajedničkim pretpostavkama. A one ovde po svoj prilici odsustvuju. Jer, čini se da ova dva oprečna mišljenja pripadaju svaki svom univerzumu (da upotrebim izraz sa zvaničnog sajta SPC). Nažalost, takvih ljigavih, jadnih i nedostojnih ulizivanja podanika svom vladaru i gospodaru ima još. Neću ih ovde nabrajati. Samo ću te podanike (kad već ne žele da budu slobodni građani i da se tako i vladaju) podsetiti na to da su potpuno zaboravili kome oni u stvari treba da služe. I pogotovo na to kome će na kraju svih krajeva položiti račun.

A podrška studentima je, kada shvatite šta je to što oni traže, jedina normalna stvar. Jer, šta studenti u stvari traže? Jednu jedinu stvar: poštovanje ustava i zakona. Funkcionisanje institucija. Da se sve u državi odvija po zakonu. I kako to može da se ne podrži? Ako u jednom društvu ne želite poštovanje ustava i zakona, šta onda želite? Bezakonje? Pljačku? Korupciju? Nepravdu? Haos? Ako ne želite nezavisne institucije, šta onda želite? Autokratiju ili diktaturu. O čemu ćete tačno razgovarati sa onim koji svakog dana prekrši zakon? I sa onim koji ga zbog toga veliča? O tome treba li se zakon poštovati nema razgovora. Inače je sve podvrgnuto relativizaciji (što i jeste cilj).

Možemo razgovarati o tome da li su neki zakoni dobri ili ne. I kako ih poboljšati. Ali ne i o tome treba li oni koji vrše javne funkcije da poštuju ustav. A upravo o tome se ovde radi. Nije tu, dakle, reč o ovakvoj ili onakvoj (stranačkoj) ideologiji. Gde bi onda još i moglo biti prostora za razgovor. Nego je reč o najelementarnijem poštovanju važećeg zakona koji najviši predstavnici vlasti u današnjoj Srbiji svakodnevno krše. I o onima koji im, iako im to nije posao, pišu slavopojke na sopstvenu sramotu.

Tomaš Halik je dobro primetio da neki predstavnici crkve (što iz straha, što iz oportunizma ili prosto lukrativnosti) pribegavaju nekritičkoj, a rekao bih i udvoričkoj, lojalnosti prema postojećoj vlasti i kukavički ćute tamo gde bi se oštrim pogledom proroka i hrabrošću istinskih pastira zlo trebalo nazvati zlom. Nostalgija pojedinih crkvenih velikodostojnika za vremenima jedinstva prestola i oltara, za tzv.simfonijom crkve i države, učinila ih je nesposobnima da razumeju novo doba i njegove zahteve. Kada su predstavnici crkve počeli da sklapaju nesveti savez sa predstavnicima državne vlasti, počeli su postepeno da liče na njih.

Oni ne znaju ili neće da znaju da su istinski oci crkve bili veliki protivnici takvog stava. Primera radi, još je Isidor Seviljski pisao da je žalosno to što će onaj ko se od crkvenih velikodostojnika plaši da pred vlastodršcima govori istinu, biti [od Boga] kažnjen strogom presudom da je kriv. I ne taji da takvih episkopa koji zataškavaju istinu zbog straha od vlasti ima mnogo. Niti čine šta dobro, nastavlja Isidor, niti propovedaju istinu, jer drhte pred nekim čovekom na vlasti. Takođe, ne usuđuju se da ispravljaju grešnike i plaše se da izgrde one koji tlače siromašne. Isidoru nije jasno kako se takvi ne plaše Boga, budući da su od straha ili zbog koristi (za)ćutali pred nevoljama naroda koji im je poveren.

Za razliku od takvih, pravi episkopi, nastavlja Isidor, ugnjetavanim siromasima nude pomoć zaštite kako bi ih izbavili te nevolje i ne plaše se toga što će ih njihovi neprijatelji omrznuti. Umesto toga oni se otvoreno suprotstavljaju tlačiteljima sirotinje, prekorevajući ih i čak ih izopštavajući iz crkve (dok takve u SPC nagrađuju najvišim crkvenim odličjima). Takvi hrabri episkopi se ne plaše vladarskih spletki, čak ni onda kada su vladari zaista u mogućnosti da im naude. A to je zbog toga, završava Isidor, jer „pastir dobri [episkop] polaže svoj život za [slovesne] ovce [koje su mu poverene]“ (Jn 10, 11).

I nije Isidor u ovakvom stavu usamljen. Sv. Jovan Zlatoust kaže gotovo isto. Carica [Evdoksija] bi htela da ja budem kao mrtav, da ne vidim nepravde koje se čine. Ali, pošto sam ja episkop dužan sam da budnim okom motrim na sve. Jer ja znam da je sigurna propast kada se bezakonje ne izobličava, a bezakonici ne opominju. Ovakvih bi se citata kod svetih otaca crkve moglo naći mnogo (ali ovd‌je nije mesto za to). I navedeno je sasvim dovoljno da se podsetimo da je nekada u crkvi na velikoj ceni bila tzv. parrisia = hrabrost da se govori slobodno i otvoreno, te da se i onima na vlasti (dakle, onima daleko moćnijima od nas) kaže istina u lice da bi se stalo u odbranu nejakih, obespravljenih i poniženih (kako to i Zlatousti i Seviljski jasno svedoče).

Hrišćanski mučenik i teolog Ditrih Bonhefer kao da sumira reči ovih drevnih otaca crkve kada piše: „Hrišćanstvo stoji ili pada sa svojim revolucionarnim protestom protiv nasilja, samovolje i oholosti moći, kao i sa svojom odbranom slabih. Verujem da hrišćani čine premalo da bi ovo učinili jasnim. Hrišćanski svet se odveć lako prilagodio obožavanju moći. A trebalo bi, naprotiv, da izaziva smutnju, da mnogo snažnije šokira svet nego što to sada čini. Hrišćani bi trebalo da daleko odlučnije stanu na stranu slabih, nego da se obaziru na navodno moralno pravo jakih.“

Što vas je potaknulo na pisanje pisma podrške studentima i vidite li vi u njihovom protestu nešto potpuno novo i različito od dosadašnjih građanskih i političkih akcija?

– Ko god ima imalo savesti morao bi podržati studentske zahteve, jer su oni ne samo studentski nego zahtevi čije ispunjenje utemeljuje svako zdravo i normalno društvo. Nesreća je u tome što smo uopšte došli do toga da treba zahtevati jednu tako samorazumljivu stvar. A činjenica da se ona ipak zahteva svedoči o tome koliko su naše društvo, a pogotovo država duboko ogrezli u kriminal.

Da podsetim, studenti ne traže ni smenu predsednika države, ni smenu predsednika vlade, ni smenu ministara, ni smenu ovih ili onih direktora javnih preduzeća (iako bi sve ove smene bile više nego dobrodošle, pošto se uglavnom radi o nesposobnim ljudima duboko ogrezlim u kriminal i korupciju). Niti studenti traže da na vlast dođu neki drugi koji će takođe podvrgnuti institucije svojim ličnim i stranačkim potrebama. Ne traže studenti ni nove izbore, jer znaju da u Srbiji slobodnih izbora nema već više od decenije. Ne. Oni traže samo da institucije profunkcionišu. Da rade ono na šta ih obavezuje ustav i zakon. A ko će vršiti koje funkcije njih ne zanima. Sve dok se poštuju zakoni.

Prema tome, ovde se očito ne radi o stranačkim protestima i tzv. obojenim revolucijama, kako to insinuira u kriminal ogrezla vlast. Ovde je reč o nečemu novom i sasvim drukčijem. O zahtevu za vladavinom zakona koja treba da dovede do pravednijeg društva (jer, kao što je davno shvatio Sv. Avgustin: „Šta je država bez pravde doli gomila razbojnika“ – dakle, današnja Srbija). I kome može da smeta zahtev za poštovanjem zakona? Očigledno samo i isključivo onome ko gazi ustav, krši zakon i poništava nezavisnost institucija. Studenti i narod to više neće da trpe. Može li im iko na tome zameriti?

Kad sam video da su zahtevi studenata opravdani, tj. da u državi u kojoj nema pravde, u kojoj su prosveta i zdravstvo poniženi i pogaženi, u kojoj zakon svakodnevno krše najviši državni organi, u kojoj su institucije blokirane, a pravosuđe radi isključivo u korist predstavnika izvršne vlasti i njihovih poslovnih partnera, studenti zahtevaju da se to konačno izmeni i vrati u tokove zakona i poštovanja ustava, želeo sam im dati svu svoju podršku. Jer i ja želim da živim u uređenoj državi u kojoj vladaju zakoni i u kojoj se kriminalci kažnjavaju robijom, a ne nagrađuju najvišim državnim i crkvenim ordenjem.

U javnosti se prije nekoliko dana pročulo i za pismo u kojem 24 teologa, sveštenika, monaha i monahinja, uključujući i vas kao prvopotpisanog, reagira na „tendenciozan“ i „nedostojan“ tekst o studentima objavljen na službenoj stranici SPC-a. Vaša poruka je „ne u našem ime!“. Dvadeset i četiri nije veliki broj. Predstavljate li vi glas manjine, ili šutljive, odnosno različitim sredstvima ušutkane većine unutar Crkve?

Ovo je bila reakcija ad hoc. Od trenutka kada smo nas nekoliko čuli za taj sramni tekst, pa do trenutka kada je naš odgovor bio napisan i (od strane samo nekoliko istomišljenika) potpisan, prošlo je samo nekoliko sati. Kasnije su nam se danima javljale na stotine ljudi koji su hteli da se i oni potpišu i time distanciraju od zvaničnog stava SPC, ali to više nije bilo moguće, jer to nije bila peticija kojoj se potpisi mogu dodavati, nego samo naš iznuđen stav kojim se ograđujemo od zvaničnog stava SPC (za koji je sutradan i sama SPC tvrdila da to nije njen stav, iako je objavljen na zvaničnom sajtu, što je u uslovima uspostavljene strahovlade u SPC nemoguće, ali to je njihov razumljiv, iako neuspeo, pokušaj kontrole izazvane štete).

Dakle, da nam je cilj bio da prikupimo što više potpisa mi ne bismo reagovali za nekoliko sati nego za nekoliko dana i sigurno bismo imali barem nekoliko stotina potpisa. Je li to mnogo ili malo nije toliko ni važno. Cilj je ovog puta bio što pre reagovati i ograditi se od nečeg apsolutno neprihvatljivog pa ma sa kog nivoa crkvene vlasti dolazilo. Ne mogu se opravdani studentski protesti kojima se traži poštovanje zakona ismevati arogantnim saopštenjima sa zvaničnog sajta SPC i time indirektno pravdati bezakonje u koje je današnja Srbija ogrezla. Na takve stvari ću reagovati dok sam živ.

Je li riječ o hrabrosti, ili, kad je o hrišćanima riječ, dužnosti ponekad izreći to „ne u moje ime“, i tako se suprotstaviti većinskom dijelu i hijerarhijskog vlasti svoje zajednice, bila to država, nacija ili Crkva?

– Reč je o dužnosti za koju je potrebna i hrabrost. Voleo bih da nije, i da se drukčije mišljenje podrazumeva te da se može čuti slobodno i bez straha od posledica. I da se o različitim mišljenjima razgovara upotrebom argumenata. Ali crkva je danas pala na taj nivo da zastrašuje svoj klir da ne bi slobodno govorio u javnosti. Pa se čovek pita: ko bi poželeo biti član takve crkve? No, ja i pored svega ne želim drugu crkvu. Ja samo želim drugačiju crkvu. Čini mi se da kao i pojedinci, tako i crkve imaju svoje uspone i padove. Svi mi grešimo. Ne optužujem nikoga ni za šta (mada zadržavam pravo na sopstveno mišljenje). Padamo i ustajemo. Nije baš pohvalno kad padnemo, ali ako ne ustanemo može biti pogubno.

Meni izgleda da je SPC već duže vremena u padu i da bi trebalo što pre da počne da se uspravlja, da ustaje na noge. Da se menja. I to ne samo kozmetički (u čemu je, zbog oportunizma, gotovo dostigla savršenstvo), nego dubinski, suštinski. Da zaista bude semper reformanda. Naravno, ne u smislu da se prilagođava palosti sveta, nego naprotiv, „da svakome bude sve samo da bi ga pridobila“, kako je mudro kroz sopstveni primer savetuje apostol Pavle. Dakle, da bi mogla u svetu koji se neprestano menja da izvrši svoju iskonsku misiju – da svetu za uzor postavlja Isusa koji se posle svog vaskrsenja uvek javlja na neprepoznatljiv način, kao onaj drugi (siromašan, obespravljen, beskućnik, ponižen…) I to da ga postavlja svojim primerom.

A da bi se to dogodilo, mnogo toga u crkvi mora umreti, da bi ono što je sada mrtvo moglo vaskrsnuti. Mora umreti arogancija, nepotizam, simonija, bezosećajnost, nipodaštavanje razuma, nezajažljivost prema novcu, ulizivanje svetovnim vlastima itd, itd, da bi mogla vaskrsnuti empatija, iskrenost, milosrđe, dobrota, ljudskost. No, pre svega, mora da umre strah, da bi mogla da vaskrsne ljubav, jer „ljubav izgoni strah napolje“. Ako želimo da živimo jevanđelje onda u našem životu strahu ne sme biti mesta, jer „ko se boji nije savršen u ljubavi“ (1Jn 4, 18).

Doduše, savršen nije niko do jednoga Boga, ali nas je upravo on naučio kojim putem da krenemo da bismo se u ljubavi usavršavali. A to sigurno nije ovaj put na kojem se crkva nalazi danas (prećutkivanje ili čak podupiranje društvene nepravde i zla, zabranjivanje slobodnog govora, nagrađivanje kriminalaca, utrkivanje u luksuzu…). To je očigledno stranputica. I nije jedina u dugačkoj istoriji crkve. No, čini se da je crkva, posle perioda padova i lutanja, uvek do sada uspevala da se (što sopstvenim snagama, što Božijom pomoći) sa stranputice vrati na pravi put, pa se žarko nadam da će tako biti i ovog puta.

Mada, ne postoji nikakva garancija da će ona na tom putu zauvek ostati te da sa njega nikada više neće zalutati. Zbog toga je i potrebna neprestana budnost, stalno vraćanje jevanđelju, razumevanje znakova vremena u kojem se živi i dela, kao i lični podvig u istinoljubivosti, u delatnom milosrđu i konačno u ljubavi koja je sveza savršenstva.

Teologija.net