Junak našeg doba
Šta znači biti junak u Srbiji 2025? Izgleda da su nedavni događaji u našoj zemlji, naročito društvena gibanja koja su se desila tokom ove godine, pružili povod za preispitivanje i prevrednovanje unutar naše sredine.
Svako društvo u svim vremenima ima svoje uzorne karaktere. U poslednjim decenijama ova sredina je iznedrila specifičan kroj za junaka svog doba. To je (bio), da tako kažem, jedan sposobnjaković. Čovek koji ume da pliva. Koji ume da se snađe. Moralno posrnuće Srbije poslednjih decenija potrebovalo je i produkovalo takvog pojedinca. On je iznikao na tlu lišenom morala. Uspeo je da proklija i raste i pored toga. U tom smislu, on se snašao. Našao načine da opstane u sredini bez etičkih vrednosti, koja veliča sposobnost za preživljavanje bez obzira na sredstva. On je naučio da uguši moralne porive. Da pliva kud ga voda nosi. Da zaćuti i zažmuri onda kad je to pametno učiniti. Lako se navikao na promenu igre, na odsustvo pravila, na uvažavanje opstanka po cenu duhovnosti, na prihvatanje uverenja da je najvažnije ono što obezbeđuje preživljavanje, a ostalo je puko naklapanje ili slabost onih koji su ostali u nekim prošlim vremenima. Navikao se na prilagodljivost Istine ljudskim aršinima i potrebama. Taj sposobnjaković je donedavno ovladao današnjicom. Jer ga nije pojela. I može se reći, u velikoj meri, da je on s pravom zadovoljan svojim postignućima.
Međutim, društveni potresi poslednjih meseci pokazali su da nešto nije štimalo u takvoj postavci stvari. Da tom pojedincu kojeg je društvo proizvelo i u prvi plan istaklo u poslednjim decenijama zapravo nešto nedostaje. Ispostavilo se da je njegova sposobnost uskogruda a često i institucionalizovana i dehumanizovana. Ona je poslužila sistemu i monolitnosti. Narod je zavapio za nečim drugačijim i nekim drugim. Za polifonijom. Za uvođenjem pravila u igru. Za zajedničkim aršinima. Za idealima. Na rubu ništavila, srpsko društvo je ukazalo na drugačiji karakter onih koji mu trebaju da zaista opstane. Da opstane kao narod, kao zajednica, kao biće u kom se bližnji računa i u kom se na bližnjeg oslanja.
Srbija 2025. iznedrila je junaka svog doba. A to je onaj ko u sebi nosi seme jednog drugačijeg sveta od onog u kom živimo nekoliko poslednjih decenija. Na ulicama i trgovima taj junak je nadkrilio sposobnjakovića. Pokazao mu da se može više od snalaženja. Da se može ne samo opstati nego i živeti životom koji nadilazi svakodnevnicu i ovaj trenutak preobražava u nešto vredno spomena. On se pojavio na ulicama, na fakultetima, u učionicama, u crkvi, na radnim mestima, na odgovornim funkcijama. On je progovorio iz savesti. Junak ovog doba rešio je da baštini moralnu svest i upražnjava moralne vrednosti usred jednog sveta u kome se pokušalo živeti bez morala.
Skorašnji i aktuelni događaji u Srbiji pokazali su nam, kroz svoje aktere, da to što smo zamaglili pogled na ono iza ove trenutne i vidljive stvarnosti i ono posle smrti (lične i kolektivne) samo stvara iluziju da se to „iza“ može ukinuti ljudskim pokušajima, te da ono ne predstavlja krajnje merilo naših ponašanja, postignuća, stanja i ophođenja. Junaci ovog vremena zapravo pokazali su da je to što se krije „iza“ postojano iako se ne vidi na prvi pogled. Oni koji unose niti tog tamo sveta u ovaj svet, ovaploćuju tu onostranost u ovoj našoj ovostranosti, i upravo tako šire njene granice. Uspostavljaju mostove s drugim svetovima koji su nam potrebni da bismo živeli u ovom. Oni su vaskrsli izgubljenu veru i nadu u čoveštvo. Dali srcima razlog da kucaju. Ne za unapređenje, povišicu, pohvalu i galantnu večeru. Već za Smisao, Susret i Punoću postojanja.
Nedavni događaji iznedrili su junaka koji ume da nadahne. Ljude koji su uvažili čežnju ljudskog bića za idealima. Za duhovnim vrednostima. Za potrebama i snovima drugih, mlađih, budućih. Koji su se nadovezali na one naše „donkihotovske“ pretke što su ginuli za čojstvo i junaštvo, prkosili silnicima po cenu smrti, da sačuvaju krsno ime i slavu. Taman kad se ukotvio i raspojasao onaj sposobnjaković koji prodaje veru za večeru, neki drugi je digao desnicu i uzviknuo da se ne može tako. Takav je možda u manjini, ali nije više u pozadini. On je razgoreo plamen u srcima koja su se možda dvoumila, zbunila i povukla. Uspeo je da otrgne uspavane i uplašene iz uverenja da ne može drugačije, da je svima potaman, da je sposobnjaković krajnja stvarnost. Ovaj nam predočio Hrista i uputio nas na njega. A postao je time junak jer na njega reži lav koji bi da ga proždere a on hrabro stoji i čeka lava da svoje zube otupi na izvorištu bića.
Nije lako biti junak našeg doba, sada, u trenutku kad ovo razmišljanje pišem. Deluje da treba oživeti najmanje zrno morala da bi se to postiglo, usred pustih polja nasilno otuđene i obezličene lepote naše zemlje. U izgladnelosti treba nahraniti mnoštvo duša. Treba im vratiti veru u ono što je proglašeno bezvrednim, a to je čitavo jedno polje vrednosti koje ne vidimo uvek golim okom, ali prepoznajemo očima duše i žudno tragamo za njima čitavog svog života. Nekad skriveno a nekad javno. Junak našeg doba je ove vrednosti izveo iz anonimnosti na svetlo dana uz dužno uvažavanje.
Zato iz dubine srca pišem ovo u čast i radi pohvale junaka našeg doba, svih onih koji su našli načine i hrabrost da sada, u Srbiji 2025, ne samo prežive već i ulepšaju život smislom i časnošću. Koji uspevaju da na njivi moralnog ništavila zaseju seme čoveštva, da ga baštine i uzgaje tako da se njegovim plodovima nasite mnogi koji bez ove hrane teško da bi našli razloge za život vredan življenja. Zahvaljujem se tim novoprojavljenim junacima što nas, verujući u ono nevidljivo i potvrđujući ga na svetlosti dana, usko povezuju s junacima naše prošlosti i pomažu da se ne postidimo pred njima.
Teologija.net
