Episkop Petar (Bogdanović): Krst je simbol ljubavi Hristove

Ova nedelja Časnog posta naziva se Krstopoklona zato što se u svim crkvama i hramovima iznosi Časni krst Gospodnji da mu se svi mi, poklonimo.

Krst jeste simbol ljubavi Hristove jer je On život svoj dao da bi nas izbavio od robovanja smrti, grehu i svem okružujućem zlu.

Pre NJegovog životvornog stradanja, krst je bio simbol poruge, sramote, izobličenja. Na krst su bili razapinjani najgori zlikovci. Međutim, silom ljubavi Hristove kojom On zavole nas i čija je dubina neispitiva, NJega razapinju na tom krstu nas radi. Dopustio je da bude razapet i raširio je svoje ruke na krstu da bi nas sakupio oko sebe, oko tela svog, da bi Crkvi svojoj dao večni život. I zato kažemo da je krst simbol ljubavi, žrtvene ljubavi, jer to je jedina prava i istinita ljubav. LJubav, koja je spremna na žrtvu.

Mi često u svakodnevnom životu umemo to da prepoznamo, pa nekad, nekome koga volimo, prijatelju ili bratu ili roditelju, kažemo:„Za tebe bih i ruku u vatru stavio“.

To je upravo to, jer istinska ljubav ne traži svoje, kako kaže sveti apostol Pavle, nego je spremna da da sve od sebe, zarad drugog. I to je ljubav koja je životvorna. Ta ljubav pobeđuje smrt, i tu ljubav je Gospod doneo u svet.

I kažu u Jevanđelju, čitali smo sada, da treba da se odreknemo sebe i da ponesemo krst svoj. Dakle, svako ima krst svoj u svom životu. Sve nas čeka nekakvo stradanje, u krajnjem slučaju svi mi moramo da prođemo smrt. Međutim, Gospod je upravo radi toga došao među nas i poneo Svoj Krst da bi sada, ono što je bilo prokletstvo, a to je smrt i stradanje, učinio putem u naše vaskrsenje.

Nakon Hrista, i obzirom na Hrista i našu veru u NJega, stradanje više nije toliko tragično. Nije toliko pogubno, nije krajnje. Ali zato, kaže Gospod, mi sami treba da ponesemo krst svoj. Kako god živeli, stradanje nas čeka, ne možemo se zaštititi. Mi gledamo da se zaštitimo gomilajući isuviše novca, mislimo da će nas novac zaštititi od svega. Ili se štitimo od činjenice da smo smrtni i propadljivi, stalno tražeći nekakva zadovoljstva i impresije, koje bi ispunjavale svaki momenat našeg života, ne bi li na taj način, zaboravili da smo ipak propadljiva i konačna bića.

Plašimo se drugih ljudi jer drugi čovek može da nam bude neprijatelj, može da nas ubije, može da nam oduzme nešto, ili u drugome vidimo korist. Sve je to posledica našeg straha od smrti. Ali ne dopustimo da radi tog straha budemo nemirni.

Da radi toga budemo sitničavi, sitni, da budemo oni koji će podleći niskim strastima, da budemo zajedljivi, da budemo oni koji osuđuju, da budemo oni koji mrze. Jer nije nam drugi neprijatelj, neprijatelji smo sami sebi ako svoje srce ne otvorimo za drugog i za Gospoda.

A Gospod kaže – ne plašite se onoga ko vam može uzeti život, fizički vas ubiti, već onog koji može pogubiti dušu vašu.

„A ko život svoj izgubi mene radi, taj će ga naći“

To jeste paradoksalno s obzirom na logiku ovoga sveta, ali to su istinite reči Gospodnje. On je istina, put, život i vaskrsenje. Sledimo NJega bez obzira na stradanje. Prihvatimo svoj krst, jer kada mi prihvatimo svoj krst, kada dobrovoljno prihvatimo sva stradanja, sa radošću, mi tada učestvujemo u Krstu Gospodnjem i sa NJim se zajedno penjemo na Golgotu i učestvujemo u događaju spasenja, koje je Hristos nas radi, učinio.

Hristos je sa nama u sve dane našeg života i kada nam je lepo, ali i kada nam je teško. Ništa nema veće, snažnije i dostojnije od ljubavi Božije, od ljubavi Hristove. Shvatimo to kada budemo merili naše postupke i naša dela na nekom svom kantaru: stavimo s jedne strane Hrista, stavimo s druge strane naše koristoljublje. I shvatimo da jedino sa Hristom pobeđujemo. Jedino sa Hristiom pretežemo.

Sa druge strane, koliko god da nam se vrata pakla „otvaraju“, da nam prete smrću, da nam prete stradanjem, da nas naša povređena sujeta tišti, da se međusobno gložimo, nećemo se odbraniti od zla koje je prisutno u ovom svetu, osim ako ne prihvatimo stradanje i okrenemo se sa ljubavlju ka Hristu. To podrazumeva i da oprostimo jedni drugima jer Hristos jeste Onaj Koji oprašta i Koji od nas traži da i mi opraštamo drugima.

Oprostimo jedni drugima, izmirimo se, učinimo sve što možemo. Nekada ona druga strana neće da se smiri, ali daj da mi učinimo taj korak i da se potrudimo da se izmirimo. Jer na taj način prihvatamo krst svoj, prihvatamo da budemo oni koji će biti oštećeni zarad ljubavi Hristove, zarad pobede nad zlom, zarad Večnog života. I ne plašimo se, zavolimo Hrista i stegnimo Hrista, jer je On istinski prijatelj i može nam dati sve: život večni, život u izobilju, blagoslov, blagodat.

Ima li šta dostojnije od toga da čovekov prijatelj bude Bog? A Hristos je naš prijatelj! Nemojmo zato da mu okrećemo leđa. Uvek se radujmo! Hrišćanin uvek treba da bude radosan. Kolika god stradanja da nas ophrvaju, uvek ispred sebe moramo da imamo Vaskrsenje NJegovo i da ispunimo srce svoje blagodarnošću, zahvalnošću i radošću zbog saznanja da je Gospod taj, koji nas vodi.

I zato se uvek pričešćujmo! Da ne bežimo od Čaše Spasenja koju je Hristos, nas radi, pripremio. On je podneo velika stradanja da bi postao pričaslen nama i time nam omogućio da se možemo pričešćivati NJegovim Telom i Krvlju te da na taj način uđemo u najtešnju zajednicu sa NJim. Da budemo i mi, na taj način, pričasni NJemu. Nemojte da neke sitnice naše, nemarnost neka, sujeta ili bilo šta drugo, da nas to odvaja od te Čaše, jer je velika ljubav založena i Gospod nas tom ljubavlju priziva.

Osvestimo se, otreznimo se i krenimo ka Gospodu sa milošću, sa ljubavlju, sa poverenjem, praštajući jedni drugima smelo. Krenimo pred Gospoda, Koji nas sve prima i sve objedinjuje i Koji je glava Tela svog, koje jeste Crkva.

(Čudors)