„Bolne mjere“ za sve one koji ne misle isto

Retko kada smo imali prilike da čitamo jedan intervju poglavara Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) koji u tolikoj meri, po svojoj sadržini, izražava pasivnu agresiju i iznosi otvorene pretnje svojim neistomišljenicima. Ni najveći hrišćanski praznik Vaskrs, očigledno nije oslobodio Patrijarha Porfirija od služenja sopstvenoj želji za obračunom i osvetom sa onima koji ne misle kao on.

Na pitanje novinara NIN-a:

Postoje li podele i struje među vladikama u Sinodu? Neki od njih su, primera radi, otvoreno podržali studente, drugi su ih osudili, moraju li sve vladike biti u simfoniji ili imaju pravo na samostalno mišljenje i kako sve to utiče na Crkvu?

Patrijarh odgovara:

To da je neki arhijerej osudio studente – nije tačno. Studente niko nije osudio… Episkopi moraju biti u saglasju u pitanjima vere i crkvenog poretka – to je conditio sine qua non. U drugim pitanjima mogu imati različita mišljenja, i to samo po sebi ne predstavlja nikakav problem. Problem nastaje ukoliko pojedincima pitanja koja nisu suštinska za misiju Crkve postaju važnija od same vere i kanonskog poretka, odnosno ako se bavljenjem političkim temama narušava crkveni poredak i unosi smutnja u narod. Takvih pojava je bilo kroz istoriju, ali je Crkva uvek znala da ih reši – ponekad i bolnim merama (NIN Intervju: Patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve Porfirije, Srpski narod je Hristov narod, čak i onda kada njegova pobožnost nije uvek kultivisana, 17.4.2025).

Ono što odmah upada u oči jeste lakoća sa kojom je Patrijarh Porfirije odbacio tvrdnju da je bilo koji episkop SPC osudio studente, što predstavlja grubu neistinu i jasno ignorisanje i prikrivanje činjenica (postoji mnogo tekstova koji jasno i precizno demantuju ovakvu tvrdnju). Pošto je u jednoj rečenici „počistio“ svaku kritiku o navodnim episkopima koji su napadali studente,  Patrijarh sada otvara svoj manevarski prostor da oštricu napada i jasne pretnje uputi ka onim elementima u SPC koji su zapravo podržavali studente i njihove zahteve!

Ono što posebno zabrinjava u odgovoru Patrijarha jeste teza da je „bavljenje političkim temama“ nužno remećenje crkvenog poretka. Ta logika pretpostavlja da se vera i društveni angažman moraju strogo i šizofreno razdvojiti. Ali takav stav stoji u direktnoj suprotnosti sa hrišćanskim iskustvom i Crkvenim pamćenjem (Biblija i Crkveno Predanje). Međutim, patrijarh Porfirije bez obzira na sve to, ipak želi da indirektno izjednači dva suprotstavljena pojma: „politika“ i „politikantstvo“, kako bi na taj način mogao da stvori osnov za obračun i „bolne mere“ koje slede. Međutim, nije moguće izjednačiti ove pojmove, jer je „politikanstvo“ gotovo uvek zloupotreba politike radi partikularnih interesa: lične ili partijske koristi. U tekstu koji je skoro objavljen na sajtu teologija.net, jasno je pokazano da verska praksa, često ima jasne političke implikacije. Baviti se politikom znači učestvovati u oblikovanju društva, donositi odluke u korist zajednice. U tom smislu, i Crkva je uvek bila politički činilac – jer je propovedajući pravdu, istinu, pa i mir, uvek bila pozvana da zastupa one koji nemaju glas.

Vera u Hrista kao Bogočoveka, ne dozvoljava nam podelu istorije na svetu i profanu. Naprotiv, Hristos je preuzeo sve u sebe kao Bogočovek (Bog i čovek: sveto i profano), te otuda postoji samo jedna istorija. Zbog svega toga, jasno je da zauzimanje za marginalizovane, postavljanje etičkih pitanja, otpor nepravdi, svedočenje istine i dr. – sve to jeste i postaje politički stav u društvu koje je nepravedno i koje se svesno protivi takvim idealima. Otuda je proročki glas Crkve uvek bio i politički – ali ne i partijski.

Međutim, jasno i neprirodno odeljujući sveto i profano, veru i politiku, izjednačavajući „politiku“ i „politikanstvo“, patrijarh Porfirije omogućava sebi da proizvoljno klasifikuje bilo koji angažman koji mu ne odgovara kao „politički“, a samim tim necrkveni. Drugim rečima, kada se vera ograniči samo na pitanja religijskog kulta, onda je jasno da svako ko izrazi određeni javni stav o pitanjima „opšteg dobra“ i osnovnim hrišćanskim načelima jeste (pravda, istina, ljubav) u velikom problemu. U tumačenju Patrijarha, ti članovi SPC ne čine ništa drugo nego svesno zanemaruju „veru i kanonski poredak“, a takvo zanemarivanje zahteva ništa drugo nego „bolne mere“ Crkve.

Iako se na prvi pogled čini da izraz „bolne mere“ upućuje na način kako je Crkva rešavala svoje probleme u prošlosti, Patrijarh iza toga zapravo svesno krije poruku koju želi da pošalje danas, i to samo onim episkopima koji su podržali studente i njihove zahteve, pošto kao što i sam kaže u okviru intervjua: „To da je neki arhijerej osudio studente – nije tačno. Studente niko nije osudio…“. Dakle, oni koji osuđuju – takvi ne postoje, postoje samo oni drugi na koje se zapravo „bolne mere“ mogu odnositi! Neiskrenost same izjave ogleda se u tome što Patrijarh ne pominje nikakve „bolne mere“ za one koji su – i to jasno, javno i dokumentovano – vređali studente, klevetali profesore, narušavali akademsku i duhovnu klimu Srpske Pravoslavne Crkve (sve je dokumentovano kroz mnogo tekstova: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8…). Niko od njih niti je ukoren, pozvan na odgovornost, pa čak ni opomenut zbog širenja „smutnje u narodu“! „Bolne mere“ su rezervisane samo za one koji misle drugačije!

Posle svega rečenog, postaje nam sasvim jasno da Patrijarh Porfirije svoje insistiranje na nekakvom razdvajanju vere i politike temelji samo na sopstvenoj želji da odbrani svoje (ne)delovanje u aktuelnim protestima 2024–2025. godine, istovremeno disciplinujući one koji te proteste podržavaju.

Na kraju, najstrašnije u celokupnom intervjuu jeste arbitrarnost kojom se služi Patrijarh, čime ostavlja prostor za osvetu i nove napade, a i „bolne mere“. Arbitrarnost leži u pitanju: ko određuje šta jeste, a šta nije „suštinsko za misiju Crkve“? Ako se svako pitanje društvene odgovornosti, pravde, akademske slobode ili moralne savesti proglasi „nesuštinskim“, onda ćemo u ime lažnog mira ugušiti svako kritičko razmišljanje i ugraditi strah u temelj Crkve. To onda više i nije mir – to je prinudna tišina koja se održava pretnjama i „bolnim merama“. Na kraju, Crkva ne počiva na disciplini, već na istini – jer se istina brani ljubavlju koja ne blokira dijalog.

Teologija.net