Bolest zvana „pravednost“: Zašto je Hristos iscelio carinike, a ne fariseje?
Danas Crkva uznosi slavu Svetom apostolu i jevanđelisti Mateju – čoveku koji je iz cariničke klupe, mesta prezira i osude, bio pozvan u najviši poziv: da postane svedok i propovednik Hristove blagovesti. Gospod ga rečima: „Hajde za mnom“ uzdiže sa margine društva i pokazuje da Božija ljubav ne pravi razliku između „dostojnih“ i „nedostojnih“, već svakome otvara vrata pokajanja i preobražaja. U njegovom životu vidimo kako se grešnik pretvara u apostola, a prezreni u blagovesnika – svedočeći da milost Božija pretvara najniže u najviše, a odbačene u nosioce svetlosti.
Ako želimo da razumemo dubinu ovog praznika, moramo se zaustaviti na sceni u kojoj sve počinje – na trenutku kada Hristos prolazi pored cariničke klupe i izgovara reči koje menjaju istoriju u jednom od najneočekivanijih susreta: „I odlazeći Isus odande vidje čovjeka gdje sjedi na carini, po imenu Mateja, i reče mu: Hajde za mnom. I ustavši otide za njim“ (Mt. 9,9).
U tom kratkom dijalogu, u jednoj jedinoj rečenici, sadržana je cela drama spasenja. Hristos ne ulazi u duge rasprave, ne postavlja uslove, ne traži dokaze pokajanja – već jednostavno poziva. A Matej, čovek koji je bio simbol kompromisa sa rimskim okupatorom i otuđenosti od sopstvenog naroda, ustaje i ostavlja sve. Taj trenutak je duhovni zemljotres: carina postaje mesto poziva, a trpeza carinika postaje prva klinika za dušu.
Fariseji, čuvari ritualne čistote, nisu mogli da prihvate ovu scenu. „Zašto sa carinicima i grješnicima učitelj vaš jede i pije?“ (Mt. 9,11). Njihovo pitanje nije bilo samo radoznalost, već optužba. Za njih, sedenje za istim stolom značilo je zajedništvo, a zajedništvo sa „nečistima“ bilo je duhovna kontaminacija.
Hristos odgovara rečima koje su postale program Njegove misije: „Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni“ (Mt. 9,12). Ovde se otkriva paradoks: oni koji misle da su zdravi, zapravo su najbolesniji. Njihova bolest je nevidljiva – gordost, samodovoljnost, osuđivanje. „Svi sagrešiše i lišeni su slave Božije“ (Rim. 3,23), kaže apostol Pavle, ali fariseji su verovali da su izuzetak. Hristos im pokazuje da je upravo ta iluzija najopasnija dijagnoza.
Samoobmana „zdravih“: duhovna gordost kao nevidljivi kancer
Fariseji su bili majstori u ispunjavanju Zakona, ali njihova pravednost je postala spoljašnja ograda, a ne unutrašnji preobražaj. Prorok Isaija je već upozoravao: „Ovaj narod približava se ustima svojim i usnama me poštuje, a srce njihovo daleko stoji od mene“ (Is. 29,13; up. Mt. 15,8).
Njihovo „zdravlje“ bilo je status, a ne stvarnost. Oni su verovali da im Lekar nije potreban. Ali gordost je bolest koja paralizuje dušu: ona zatvara vrata milosti. Ako mislimo da nam nije potrebno isceljenje, nikada ga nećemo ni primiti. Zato Hristos kaže: „Ja nisam došao da dozovem pravednike no grešnike na pokajanje“ (Mt. 9,13).
Pravednici po sopstvenom uverenju ostaju van domašaja Njegove reči, jer ne čuju poziv. Njihova disciplina postaje zamena za ljubav, njihova strogost postaje zid koji ih odvaja od drugih. Umesto da budu lekari za narod, oni postaju sudije. A sudija koji sam sebe proglašava zdravim, u stvari je najteži pacijent.
Apostol Pavle kasnije opisuje ovu zamku: „Jer ne poznajući pravde Božije i nastojeći da svoju pravdu utvrde, ne pokoriše se pravdi Božijoj“ (Rim. 10,3). To je suština samoobmane: čovek misli da je dovoljan sam sebi, da mu Bog nije potreban. A upravo to je najveća bolest.
Iskrenost grešnika: bolest kao preduslov isceljenja
Apostol Jovan kaže: „Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe, i očisti nas od svake nepravde“ (1. Jn. 1,8–9). Grešnici su bili bliži Carstvu jer nisu nosili masku. Njihova otvorena rana bila je spremna za Lekarev dodir.
Kada Hristos seda za sto sa carinicima, to nije samo običan obrok. To je duhovna terapija. Trpeza postaje mesto isceljenja, znak da Bog ne čeka da se grešnik najpre popravi, pa da ga onda primi. On ga prima takvog kakav jeste, a upravo to prihvatanje postaje lek. „Dok smo još bili grešnici, Hristos umrije za nas“ (Rim. 5,8).
Ovo je revolucija milosti: Bog ne stoji na distanci, već ulazi u središte ljudskog pada. Njegova ljubav nije uslovna, već bezuslovna. To je ono što fariseji nisu mogli da shvate – da je Božija svetost sila koja ne prima nečistotu, već je pobeđuje i isceljuje.
Milost kao trajni poziv: Hristos kao Lekar svih
Susret u Kapernaumu nije samo jedna epizoda iz prošlosti, već trajni poziv svakoj generaciji. Opasnost od duhovne gordosti nije nestala sa farisejima – ona i danas živi u svakom čoveku koji misli da je „zdrav“ jer ispunjava pravila, ali zaboravlja ljubav. Apostol Pavle nas podseća: „I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam“ (1. Kor. 13,2).
Istinsko pokajanje nije samo kajanje zbog prošlosti, već promena uma – metanoja. To je hrabrost da priznamo sopstvenu bolest i da dozvolimo Lekaru da nas leči. Bez toga, ostajemo zatvoreni u samoobmani. Hristos je Lekar koji ne čeka da postanemo savršeni, već nas prihvata u našoj nesavršenosti. Njegova reč „Hajde za mnom!“ ostaje trajni poziv svakome od nas.
„Jer Sin Čovječiji dođe da potraži i spase izgubljeno“ (Lk. 19,10). Ovaj stih je ključ za razumevanje cele Njegove misije. On ne traži pravednike po ljudskim merilima, već one koji priznaju da su bolesni i da im je potreban Lekar. Njegova milost nije slabost, već najveća sila – sila koja ruši zidove osude i otvara vrata Carstva svima.
Zato je scena u Kapernaumu više od istorijskog događaja. Ona je ogledalo u kome vidimo sebe: da li smo među „zdravima“ koji misle da im Lekar nije potreban, ili među „bolesnima“ koji iskreno priznaju svoju ranu? Odgovor na to pitanje određuje naš put. A Hristos, Lekar duša, ostaje uvek na vratima, spreman da uđe i sedne za našu trpezu, samo ako ga pozovemo.
Izvor: Fondacija Prijatelj Božiji
Za Fondaciju Prijatelj Božiji: Nebojša Danilović
