Patrijarh Porfirije uputio je javni apel povodom subotnjih ekscesa ali bolje da nije. Svojim pozivom na mir, patrijarh je prihvatio društvene podele koje izaziva režim Aleksandra Vučića, a zbog kojih su naprednjački batinaši u subotu, motkama i bagerom, nasrnuli na građane koji su protestovali. Zato je patrijarh, prihvatajući stanje podele, pozvao na mir – kao da se radi o zaraćenim stranama.

Kako znamo da je ova ocena ispravna? Zato što patrijarh u apelu nije imao u vidu da je za održavanje mira odgovorna policija. A policija je povučena kako bi batinaši imali slobodu akcije. Zašto je teško to priznati? Zar patrijarh pre samo nekoliko meseci nije uživao zaštitu policije susedne Crne Gore? I nije li sada i građanima Srbije, koji su koristili pravo na protest, bila potrebna policijska zaštita?

Patrijarh je navodno sa tugom pratio „kako su među nama… izbili fizički sukobi“. Izbili su tek tako, sami od sebe, jer patrijarh ne želi da analizira „šta je povod, a šta pravi uzrok sukoba, ni ko je kriv, a ko je nevin“. Dalje ovako: „Oni koji stvaraju konflikte i upravljaju krizama i sukobima u svetu, ali isto tako i oni koji kod nas polarizuju, dele i svaku temu politizuju, da bi stvarali razdore iz sebičnih, parcijalnih interesa, sve to dobro znaju“. Izazivači sukoba, dakle, postoje. Zna to i premijerka Ana Brnabić, koja je izjavila da su protesti protiv Rio Tinta „čista politizacija“. Zna to sada i patrijarh, pa ponavlja esenciju režimske retorike: vinovnik podela je strani faktor, koji nas svađa i deli – nasuprot autokratiji koja ujedinjuje – tako što „svaku temu politizuje“. Sada i mi znamo preko kojih je medija patrijarh sa tugom pratio sukobe: preko Informera i Pinka.

Ostatak patrijarhove poruke prožet je retorikom Božićnog posta, koji nas poziva na neophodni mir, međutim, „istinski mir (se) ne može postići bez mira sa Bogom“. Ako je patrijarh već odbacio državu, kao mehanizam koji omogućava rešavanje oprečnih društvenih i političkih interesa, kako mu bar ne smeta to što se jedan čovek među nama gradi bogom? Vaša svetosti, smognite hrabrosti da makar prepoznate idola i kult idolopoklonstva, biće i to dovoljno za početak.

Iz Ekološkog pokreta su već apelovali na patrijarha da „stane uz narod“ i izjasni se o nameri Rio Tinta da kopa u dolini Jadra i raseli meštane iz okoline Loznice. Aleksandar Jovanović Ćuta je rekao da je crkva u Nedeljici takođe ugrožena, premda je lokalni sveštenik odbio da se solidariše sa meštanima, uskraćujući im okupljanje u crkvenoj porti. Nakon apela patrijarha Porfirija sumnji više nema: sveštenik je radio po nalogu viših crkvenih instanci, a SPC je stala uz režim i Rio Tinto.

Obraz SPC-a je u ovom slučaju osvetlao jedino episkop Grigorije. On se solidarisao sa protestom organizacije Kreni-promeni pod nazivom „Srbija nije na prodaju“, protiv Rio Tinta: „Podržavam, kao hrišćanin, vašu borbu, jer verujem da nam je Bog podario svet i sve njegove lepote kako bismo ih sačuvali, a ne da bismo ih uništavali i bezočno eksploatisali“. Kako je moguće da dva episkopa, u okviru iste Crkve, imaju tako različitu – pa i suprotnu – hrišćansku etiku?

Patrijarh Porfirije je na čelu ustanove koja najpre gleda svoje parcijalne interese. Na primer, digli su čitav verni narod i građane Crne Gore zbog crkvene imovine, dok su godinama pre toga pozivali na restituciju te imovine od strane države – ali kukavički ćute kada se menja Zakon o eksproprijaciji, kojim se legalizuje prisilno otimanje imovine građana u interesu stranih investitora. Crkva zahteva prava i solidarnost za sebe, ali, skoro po pravilu, ne pruža isto drugima. Da zaključimo: prva žrtva borbe za uske crkvene interese je hrišćanska etika, pa samim tim i društvena solidarnost. Patrijarh se, dakle, neće solidarisati, ali ipak nudi zamenu: kaže da je započeo Božićni post.

Peščanik.net, 29.11.2021.