8. mart u Jugoslaviji: Žene su danas kapetanice, vozačice traktora i atomski stručnjaci
Na svim muškarcima je da Dan žena ne slave samo jedan dan. Ako smo ravnopravni, a jesmo, i žene i muškarci, podijelit će sve svoje poslove na podjednake dijelove.
“Pretodni sedam dana prodavaonice cvijeća i suvenira radile su bolje nego ikad da, jer – zna se – bližio se 8. mart – Dan žena!
Iako su tog dana svi muškarci posebno predusretljivi i zaista iskreni u priznavanju tog (možda jedinog) pravog Dana žena, ne znaju svi da se praznik 8. mart slavi još od 1910. godine. Tog dana je pre tačno 68 godina, u glavnom gradu Danske, Copenhagenu, održana Druga međunarodna socijalistička konferencija žena…
Žene iz svih krajeva sveta podigle su svoj glas protiv nejednakosti i tražile su svoja prava slobodnih ljudi. Do tada u mnogim zemljama ženama nije dato pravo glasa, pravo rada i bile su u nejednakom položaju u odnosu na muškarce… Jedna od značajnih odluka Konferencije u Copenhagenu, na kojoj je glavnu i najoštriju riječ vodila Clara Zetkin, bila je da se taj dan – 8. mart – među naprednim ženama ubuduće slavi kao Dan žena.
Vraćajući se u istoriju naićićemo na podatak da je te iste godine 1910. – “Žensko radničko društvo” održalo svoj zbor (na kome je govorio i Dimitrije Tucović), podižući glas za prava naših žena i za slobodu njihovog rada i stvaralaštva. Zato se ovaj Zbor i ova godina beleže kao značajni događaji u naprednom pokretu žena, devojaka i majki sa teritorije Jugoslavije.
Ipak, uoči velikog praznika naših drugarica, ne zaboravimo i ovih nekoliko podataka:
- 100.000 žena borilo se u redovima narodnooslobodilačke vojske,
- Spomenice boraca od 1941. godine danas nosi 1900 žena,
- Preko 25.000 žena poginulo je u NOB, a preko 40.000 majki, devojaka i devojčica bilo je ranjeno u borbama za oslobođenje Jugoslavije,
- posle rata, 63 žene su proglašene za Narodne heroje, a okupator je u koncentracione logore odveo čak 280.000 naših drugarica.
Političarke, samoupravljačice, studentice…
I tako, tek oslobođenjem zemlje, naše žene su ostvarile svoje ideale za koje su počele da se bore još 1910. godine. One su dobile sva politička, građanska i ljudska prava. One samoupravljaju. One su delegati. One su nezamenljivi radnici u fabrikama i u radnim kolektivima. One su naše majke koje svi poštujemo i svi cenimo…
U Jugoslovenskoj privredi zaposleno je 1.700.000 žena, a na visokim ili višim školama studira (u ovom trenutku) preko 160.000 studenata “ženskog pola”.
To su devojke, ili žene koje će u budućnosti doprineti novim znanjima, jer na osnovu današnjih statističkih podataka doznajemo da među zaposlenim ženama (a znamo da ih ima 1.700.000) njih preko 200.000 imaju završenu neku visoku ili višu školu, među radnicama njih 250.000 ima visokokvalifikovanu ili kvalifikovanu spremu, a preko 400.000 zaposlenih drugarica imaju diplome srednjeg stručnog obrazovanja.
U Saveznoj skupštini – 13.6 % je žena, a u republičkim skupštinama ima ih nešto više – 16 odsto!
… i domaćice!
Pa ipak, žene u današnjem našem društvu imaju znatno više posla nego muškarci. Istini za volju – tome su baš sami muškarci krivi jer izvesne poslove “proglašavaju” isključivo “ženskim poslovima”. Tako većina naših žena, koje su inače sasvim ravnopravne – neravnopravno mnogo rade, stub su porodica, domaćice su, i iznad svega one (u većini slučajeva) same odgajaju i vaspitavaju svoju decu. Tako – osim svog redovnog posla u radnim kolektivima, žene tokom dana nastavljaju da rade u domu…
Jedna statistika izračunala je da jedna žena, u četvoročlanoj porodici, tokom jedne godine, najmanje uradi još ovo: opere oko 3220 tanjira, 1870 čaša, 1710 šolja i šoljica za crnu kafu, oko 2000 šerpi, lonaca i plehova, ispegla oko 4.160 komada rublja i počisti oko 23.000 kvadratnih metara stana.
Naravno ovo nije sav posao žene domaćice, ali se iz ovoliko malo podataka može videti vrednoća i trud naših drugarica, sestri, majki, žena. I upravo kada o ovome razmišljamo onda postajemo svesni da je pomoć muškarca – ženama, svakako jedan izraz ravnopravnosti, poštovanja i cenjenja mnogih poslova koji se ni po čemu ne mogu nazvati “samo ženski”.
I zaista – kada dobro razmislimo – žene su se u celom svetu afirmisale kao svestrane radnice, umetnici, naučni radnici, političari.
Prelistamo li istoriju pronaći ćemo na njenim stranicama mnogo žena čiji su naučni radovi dobijali čak i Nobelovu nagradu (Marie Curie)… I u nas i u svetu žene – umetnice dobile su dostojno mesto. One priređuju koncerte, likovne izložbe, baletske predstave… One pišu i objavljuju knjige, a njihova dela su “bestseleri” (najčitanija). Na svetskoj političkoj sceni mnoge žene su stekle ugled kao političari, mislioci i filozofi.
Ako smo ravnopravni…
Kao radnice – žene postižu uspehe koje ne mogu dostići ni pripadnici takozvanog “jačeg pola”… Najzad – ima takvih poslova koji se mogu poveriti samo ženama – radnicama, jer ih muškarci ne bi mogli tako dobro i precizno obavljati.
Ako je reč o mladima, onda valja reći da su oni nosioci napretka u društvu. Danas u razredima jedni pored drugih sede i devojčice i dečaci, a nekada su razredi bili podeljeni na “muška” i “ženska” odeljenja. Na osnovu jedne naše ankete, ustanovili smo da je u jugoslovenskim osnovnim školama daleko veći broj devojčica izabrano za predsednike razrednih zajednica.
Naši dečaci – za razliku od starijih koji u sebi nose ostatke zastarelih shvatanja – više ne prave razlike između polova.. Nekada je bilo “sramno” pomoći baki, majci, ili sestri u pranju sudova, čišćenju kuće, kuvanju, peglanju… Danas se tim poslovima ravnopravno bave i muškarci i žene.
Žene su danas kapetani duge plovidbe, atomski stručnjaci, vozači traktora, ili autobusa… Da li da više govorimo o tome?
Na svim muškarcima je da Dan žena ne slave samo jedan dan. Ako smo ravnopravni, a jesmo, i žene i muškarci, podeliće sve svoje poslove na podjednake delove.
(Praktična žena, 1980. / Yugopapir)
