Na kraju 2017. godine i dalje mi se čini da smo nepokretno (ili slabo pokretno), imobilizovano društvo, bez jasnih, većinski prihvaćenih pravaca kretanja i, konačno, ciljeva i kao da ne primećujemo da pored nas protiče vreme i da se menja pejzaž civilizacije

Upitan da iznesem svoje utiske o godini koja se bliži kraju, moram da budem oprezan jer nisam potpuno siguran koliko bi se tu radilo o plodovima neke preostale analitičnosti, a koliko o staračkoj zlovolji u kojoj „ništa nije kao što je nekad bilo“. Naime, na kraju 2017. godine i dalje mi se čini da smo nepokretno (ili slabo pokretno), imobilizovano društvo, bez jasnih, većinski prihvaćenih pravaca kretanja i, konačno, ciljeva. Zgureni u svom prostoru, sa preovlađujućim, ne i potpuno iracionalnim osećajem povređenosti i kapricioznim sinusoidama od osećaja posebnosti do, sasvim suprotno, „samoporicanja“, kao da ne primećujemo ili nas preterano ne interesuje da pored nas protiče vreme, da se menja pejzaž civilizacije kojoj, hteli-ne hteli, pripadamo – mi čekamo (status quo postaje izraz naše trenutne mudrosti) da se nešto važno dogodi negde daleko i konačno, donese i nama boljitak. Tako iščekujući i u većini malo čineći, počinjemo da se ljutimo na realnost, koja nas naizmenično vređa i plaši, pa je sve teže podnosimo i otmeno odbacujemo. I sam nepokretan i nesklon realnosti, a možda i upravo zbog toga, sve teže uspostavljam vremenski tok događaja: ono što je bilo davno, prikazuje mi se kao da je bilo juče i obrnuto (da ne pominjem šta sve zaboravljam). Ako bi neko želeo da izvrši reviziju mojih pamćenja, sad je trenutak! Prinuđen tako da svoje ključne utiske zasnivam uglavnom na neposrednim događajima, na izmaku ove godine dve slike ili dva skorašnja događaja su za mene posebno upečatljivi.

Prvi je simpozijum „Zaposlenost i rad u Srbiji u 21. veku“ koji je SANU organizovao u saradnji sa Ekonomskim fakultetom iz Beograda i Komisijom za demografiju i populaciona pitanja Vlade Srbije. Obradovale su me i zadivile kompetentne osobe koje se nisu prepustile improvizacijama, već su iznosile podatke zasnovane na mukotrpnim, opsežnim i metodološki zahtevnim istraživanjima. I to su radile netremice gledajući  u zenicu problema. Šta je jedan amater poput mene naučio na tom skupu?

Profesor M. Arandarenko, jedan od organizatora skupa, uvod  je započeo načelnim stavom da su „zaposlenost i rad sredstva za ostvarivanje individualnog i društvenog blagostanja“, ali odmah po nastavku konstatuje da se budućnost rada sve više preispituje u globalnim razmerama. Gde je tu Srbija u 21. veku? Broj onih koji ulaze u „radni uzrast“ (15-64 godine) trenutno je upola manji od broja onih koji ovu kategoriju napuštaju. Uz to, notorno negativni  migracioni trendovi suočiće nas sa potrebom ozbiljnog razmatranja imigracija. Faktori od značaja u ovim procesima (javno zdravlje, obrazovanje…) takođe zahtevaju stalna promišljanja (učešće individualnih penzija u Srbiji 2016. godine iznosi 17,5% u poređenju sa 8,5%, koliko iznosi prosek EU). Na primer, kvalitet obrazovanje u Srbiji postaje veći problem od njegovog kvantiteta! U kontekstu migracija u Srbiji, bez imalo malicioznosti, prikazuje se Hiršmanova univerzalna metafora (1970) o „Izlasku, protestu i lojalnosti: izlazak kome prisustvujemo decenijama je ventil kojim se prigušuje protest, dok se lojalnost kupuje većom javnom potrošnjom“ (delom zahvaljujući doznakama i ličnim tansferima). Rezultat je „političko ekonomski sistem koji je unekoliko stabilan uprkos relativnoj neefikasnosti“. Paradoksalno (i na žalost), takva (meta)stabilnost kroz prizmu Hiršmanove metafore, zavisi pored ostalog upravo od „nezaposlenosti i nejednakosti  koje podstiču migracije“. I opet ta neprijatna i žilava nauka, demografija, koja onog trenutka kada vam saopšti neprijatnosti požuri i da vas suoči sa činjenicom da se u njenom ataru ništa ne može brzo popraviti, tj. da su potrebne decenije pre nego godine. Vratimo se brojevima: trenutno nas u Srbiji ima ispod 7 miliona, sa stabilnom stopom fertiliteta oko 1,5, koja je međutim više od 60 godina ispod nivoa proste reprodukcije, sa oko 100.000 umrlih godišnje i samo laganim porastom očekivanog trajanja života i malim brojem živorođenih, te prevashodno izlaznim migracijama. Dostigli smo stepen duboke demografske starosti sa prosekom od 43 godine i sa 35% onih koji su stariji od 65, nego onih kojoi su mlađi od 15 godina. Gospodin G. Penev iz Instituta za društvene nauke je ne bez rezigniranosti primetio da su „demografski trendovi stabilni, a usvojeni modeli, posebno reproduktivnog ponašanja, prilično ukorenjeni.“ Već 2061. godine (nije to tako daleko!) će nas po gotovo svim za ovaj skup izvedenim projekcijama biti za 1,1-2,2 miliona manje (uključujući naravno i stanovništvo radnog uzrasta), a broj starijih će nadmašivati broj mladih.

Zanimljivo je, da će broj najstarijih (preko 80 godina) sa 245.000 porasti na 600-650.000. Kao nekoga ko se celog života bavio degenerativnim bolestima mozga, sustiže me neprijatna asocijacija da je u toj najstarijoj grupi verovatnoća ispoljavanja Alchajmerove bolesti i do 40%. To bi značilo, bez neukusnog uvlačenja crnohumornih prognoza, da bi 2061. godine bar 5% onih sa pravom glasa u Srbiji patilo od kognitivnog osiromašenja i demencije (istina, ne samo u Srbiji, ali mene u ovom tekstu interesuje Srbija, a ne svekoliko čovečanstvo). Rizikujući sve moguće kritike i pogrde na koje se sa promenljivim uspehom privikavamo, dozvoliću sebi pitanje hoće li se u Srbiji za samo četrdesetak godina budućnost barem jednim delom sagledavati i određivati u mentalnom sfumatu intelektualnog osiromašenja usled bolesti koje prate starost? U mojim rečima nema ruganja jer se radi o sudbini koja sasvim verovatno čeka, tu iza ugla, i moju malenkost, ako do tih godina dospem. I ponovo se stidljivo pominje implementacija aktivne migracione politike: i emigracione, ali i imigracione (!) –postoje predviđanja da će se kriza na tržištu rada ispoljavati već u drugoj polovini sledeće decenije.

Iako je stopa zaposlenosti među građanima starosti od 15 do 64 godine kod nas porasla sa 50,7% u 2014. na 55,2% u 2016. godini, uz pad stope nezaposlenosti u istom periodu sa 19,9% na 15,9%, nešto drugačiji ugao gledanja dobijamo korištenjem parametra intenziteta rada (ukratko, intenzitet rada pokazuje na to koliko su meseci odrasli članovi domaćinstva radili tokom godine). Čak petina osoba mlađih od 60 godina živi u domaćinstvima u kojima su oni koji su u radnom uzrastu rade manje od 20% ukupnog broja meseci, sa prosečnom stopom rizika siromaštva zaposlenih (!) od 12,3% u 2015. godini. U prošloj, 2016. godini, 23,6% ukupno zaposlenih je radilo kao „privremeno zaposleni kod poslodavca“, 17,7% su bili samozaposleni, a 11% zaposleni sa manje od 30 sati rada nedeljno. Čak četvrtina privremeno zaposlenih i petina samozaposlenih u 2015. godini je samo godinu dana kasnije ostajala bez posla, što govori o mučnoj neizvjesnosti njihovog statusa. Da skratim, uporedo sa rastom ukupne zaposlenosti (kojoj se svako raduje), došlo je do pada kvaliteta te zaposlenosti (nad čime se moramo zamisliti). Uz to, u periodu 2011-2015. godine u Srbiji su bezmalo udvostručeni nesigurni poslovi. Konačno, stopa neaktivnosti (34,4%) je i dalje među najvišima u regionu. Neaktivni , koji se grupušu u više grupa od kojih jedna uključuje one koji ne žele da rade iz različitih razloga, najbrojniji su među mladima (15-24 godine) i osobama među 55 i 75 godina. U obe starosne grupe dominiraju oni koji ne žele da rade: u grupi neaktivnih između 25 i 54 godine dvostruko je više neaktivnih žena (oko 340.000) nego neaktivnih muškaraca (oko 175.000), velikim delom usled toga što se podrazumeva da briga o deci i starima pada na ženska pleća. I nema banalnosti u mnogostruko ponovljenoj činjenici da su mladi posebno ugroženi.

Uz pomake u oblasti zapošljavanja, ne treba prećutati i značajan relativni porast izvoza u proteklim godinama. Ali zadovoljstvo ima smisla samo ako smo svesni i kontrapunkta: „Srpska industrija i izvoz oslonjeni su na niskotehnološke, tj. niskoakumulativne oblasti proizvodnje“ (udeo oblasti koje pripadaju srednje visokoj tehnologiji iznosi 23% prerađivačke industrije).

Konačno, odakle mi fascinacija jednim ne posebno primećenim skupom? Pre  svega zbog saznanja da ova sredina ima umne, kompetentne i odgovorne ljude koji su, uz iznošenje tradicionalno neprijatnih brojki, predlagali i moguća rešenja, odnosno moguće pravce delovanja. Za one koji tom skupu nisu prisustvovali, a trebalo je, moj komentar je lapidaran: „Šteta!“ SANU će ipak pokušati da preduhitri našu sklonost da žmirkamo ili refleksno zatvaramo oči u suočavanju sa realnošću štampanjem monografije o ovim problemima („knjigom na problem!“), bez iluzije o izgledima na brzi uspeh.

Druga slika sa kojom privodim kraju ovogodišnje utiske su scene iracionalnog nasilja na stadionima. Kao u kakvom ljudožderskom obredu, urođenici-pobednici bakljama peku pretučene protivnike (da li je to Levi-Štros podrazumevao u prelazu sa presnog na pečeno) i u ritualu ponižavanja ih skidaju gole, a znojave i krvave majice sa insignacijama određujućeg pripadanja spaljuju na lomači (kakva lucidna simbolika!). Ali bez obzira na to da li su to pokrenule barabe spolja ili „barabe iz naših redova“ (ili i jedni i drugi, jer su zapanjujuće jake neke nove internacionale), muči me strepnja da se socijalna prestrojavanja i nagomilane frustracije među građanima Srbije koji su dosoljavanjem mržnje višestruko  i duboko podeljeni na teško pomirljive grupe, ne sažmu u konačni i posuvraćeni vektor nasilja i obračuna među nama samima. Ideja da bi nesrećnike sa stadiona u njihovom ljudskom bespuću neko mogao i da zamisli kao svoju falangu u bilo kom obračunu, spada u domen demencijalne svesti i hoću da verujem da prema tom scenariju kolektivno imamo gađenje i bezrezervno neprihvatanje. Nažalost, pamtim i neke druge prilike kada smo tvrdili da tako nešto nije moguće. Pristojnost nam nalaže da taj scenario sprečimo, da tako nešto ne dozvolimo! Ali i ne zavaravajmo se: požar ne mogu trajno da gase (mogu samo da ga privremeno izoluju) policija ili druge institucije sile. Može ga rešavati samo odgovorna javnost u stabilnom društvu. Samo što ja neuko i ograničeno pod stabilnošću podrazumevam prevashodno stabilnost demokratskih institucija društva, koje su u stanju da prihvate neslaganje, pa i potpuno suprotno mišljenje. Da bi konačno postali društvo u pokretu!

Srećna Nova 2018. godina!

(NIN)