Skoro dve decenije, na mnogim televizijama i raznim novinama, slušamo i čitamo ideološke i uglavnom politikantsko – propagandne lekcije novinara u penziji Boška Jakšića. Lako je uočiti da u većini njegovih tekstova dominira antisrpski pristup, potpuno usklađen sa zapadnom propagandom, oličenoj u izjavi, ustvari imperativu visokog američkog zvaničnika, po kome Srbin, nikada i nigde u zapadnim medijima, ne sme biti žrtva, nego uvek i samo – zločinac! Ovakav stav doživeo je svoju punu primenu za vreme poslednjeg rata u Hrvatskoj i BiH, kao i tokom „ humanitarne intervencije “ NATO razaranja Srbije. On je, u raznim varijacijama, aktuelan i danas, pre svega na Zapadu, kao i našem okruženju, ali i u Srbiji kod pojedinaca i pojedinih organizacija ima komotan i visoko profitabilan status.

Ovakve asocijacije su skoro neizbežne kada se pročita tekst – Čiča iz Bileće, objavljen 07.06.2019 u Politici ( rubrika Pogledi) iz pera B. Jakšića.

Sam naslov zrači cinizmom i prezirom prema generalu Draži Mihailoviću, a posle njega slede, od ovog autora sasvi očekivane ideološke lekcije o mnogo čemu, o istoriji, o nacionalizmu, pre svega o srpskom, o ratovima, o partizanima kao anđelima i četnicima kao sotonama, o ideologiji itd. Njegove lekcije ne smeju biti sumnjive, on ne promišlja svoje tvrdnje, on jednostavno arbitrira i svoje sudove plasira kao poslednju reč istine i znanja. Posle ovakvog teksta i Jakšićevih  teza  i aksioma u njemu, čitalac se mora zapitati otkud pravo predsedniku Republike Srpske da iznosi svoje stavove, koje nije odobrio Boško Jakšić?! Zaista je za svaku osudu Viši sud u Beogradu koji je rehabilitovao Dražu Mihailovića, a jedan Boško Jakšić ne prihvata tu odluku! Bošku je sve dozvoljeno.

IDEOLOŠKE MAGLE SU SLUŠKINJE PROPAGANDE

Najpogubniji zaključak koji nameće tekst B. Jakšića je da je ponosni i čestiti narod Bileće, odnosno Hercegovine, u najmanju ruku  mračan, reakcionaran i ne zna ništa, pošto dozvoljava i želi da se podigne spomenik srpskom generalu Draži Mihailoviću. A pri tom, što je nedopustivo, nisu tražili dozvolu od Boška Jakšića!  To je, zaista, „skretanje sa Titovog puta “ koji, kako se decenijama tvrdilo, „ nema alternativu “!

Boško je, bez sumnje iskusan, obrazovan i sposoban novinar visoke pismenosti, što je danas, nažalost, sve ređi slučaj. Ali sve se to gubi pred ideološko – propagandnim tendencijama od koje i naručilac i autor verovatno imaju korist. Pri tome se lako žrtvuje istina, a nužno promišljanje stvarnosti dođe kao suvišno opterećivanje. Činjenice mogu biti jedino u službi istine, a ideološke magle su samo sluškinja propagande, što dokazuje i tekst – Čiča iz Bileće .

Pošto Boško Jakšić potpuno ignoriše tragičnu stvarnost Hercegovine, dakle i Bileće, da  vidimo šta je to duboko utemeljeno u kolektivno pamćenje srpskog naroda tog kraja iz vremena Drugog svetskog rata.

TRAGIČNI TRAGOVI PARTIZANSKIH ODREDA

Pošto partizane tretira kao Titove anđele, a četnike kao zločince i izdajice, neka Boško Jakšić navede koliko su ti partizani likvidarali okupatorskih vojnika, a koliko Srba? Šta radi Vrhovni štab u pećini u Drvaru i kako se to slobodno šetaju kroz NDH? Šta rade partizanske jedinice iz Srbije u Hercegovini u junu 1942? Šta će tamo Kraljevački bataljon pod komandom Pavla Jakšića, kasnije generala i poznatog strčnjaka tehničkih nauka? Šta će tamo Užički bataljoni, pod komandom Miodraga Milovanovića Luneta i  Nikole Ljubičića, kasnije omiljenog Titovog generala? Možda nisu imali potrebe da se bore protiv Nemaca u Srbiji, nego su došli da se bore protiv hercegovačkih Srba? Ili ih je narod iz Srbije proterao? Protiv koga su se dva dana tako žestoko borili i napadali Gat, važnu stratešku kotu za odbranu srpskih sela od ustaša iz zloglasne Fazlagića kule. Ti Titovi odredi iz Srbije borili su se dakle, protiv Srba, odnosno četničkih boraca, koji su se borili protiv ustaša i Nemaca! Samo na Gatu za dva dana poginulo je sedamdeset sedam mladića iz Srbije i približno toliko srpskih ustanika, uz veliki broj ranjenih. Zašto ? Tu je poginula i Anđa Ranković. Šta će ona tu? Šta će u Hercegovini Petar Drapšin iz sela Turije kod Srbobrana?

Od pohoda pomenutih partizanskih odreda iz Srbije ostali su tragični tragovi, mnogobrojne srpske žrtve i opustošena srpska mesta Hercegovine, poput ustaničkog, spaljenog  i razorenog sela Kazanaca, iz koga je sveštenik Radojica Perišić prvi, još šestog juna 41. podigao Srbe na ustanak i borbu protiv ustaša. Možda je i dizanje ustanka protiv ustaša, po logici Boška Jakšića, nedopustiv zločin? Nisu Hercegovci zaboravili jame i „ pasja groblja “ u susednoj Crnoj Gori. Posebno su im u sećanju partizanski zločini, nazvani nemuštim izrazom „ leva skretanja “, kao druga faza „ klasne borbe “ protiv takozvanih kulaka, a sve po Brozovoj naredbi. Otkud, kulaci, dakle veleposednici, u siromašnoj Hercegovini!? I na kraju da navedemo, ne šireći beskrajni „inventar tužnih stvari“ najveći partizanski zločin izvršen neposredno posle završetka rata.

Na malom prostoru u predelu Kalinovika, Zelengore, Miljevine i u ponorima reke Bistrice, gde su partizani za par nedelja, likvidirali preko petnaest hiljada mladih četnika iz Srbije, uglavnom iz Smedereva, Valjeva,  Čačka i Užica, možda i Kraljeva, koji su se vraćali kući. Rat je bio završen. Mladi četnici su se na prevaru predali i položili oružje. Presvučene  ustaše u partizane koji mesec pre toga, šesnaeste muslimansko partizanske ( ustaške ) brigade nije sprečavala nikakva moralna etika da ih masovno likvidiraju nad jamama, liticama, ponorima i drugim slomivratima. Za ove golobrade mladiće  važila  je samo komanda ,, rafalna paljba “, bez ikakvog suda. Ko je naknadno progovorio reč o ovom zločinu bio je streljan. Neka Boško Jakšić navede neki sličan četnički masovni zločin počinjen u bilo koje vreme! Da sada ne govorimo o Sremskom frontu i Golom otoku.

ŠTA SVJEDOČI RIJEKA DRINA?

Možda partizanska nedela može pravdati obavezujućim Sporazumom sa Nemcima, protiv četnika i Saveznika, koji su po Titovom nalogu potpisali Koča Popović, Vladimir Velebit i Milovan Đilas, vozikajući se slobodno po Nezavisnoj državi Hrvatskoj?  Za to vreme Titovi partizani su igrali fudbal sa Nemcima u Beogradu i Čačku (valjda je Boško Jakšić video te fotografije), čekajući direktive iz Kominterne!

Vrhunac cinizma Boška Jakšića je što reku Drinu označava kao muslimansku „Plavu grobnicu“, vređajući srpske žrtve iz Prvog i Drugog svetskog rata. Tačno je da je Drina u oba rata nosila mnoge žrtve, pa i muslimanske, ali su Srbi bili ubedljivo najbrojnije žrtve u njenim talasima. O tome govore reči pesme ,, Drino vodo “. Zaboravio je Boško Francetićevu ofanzivu Crne legije na Drinu. Na kraju, ko to Bošku Jakšiću izbroji 100 000 muslimanskih žrtava od strane četnika, gde to nađe i pročita!? Nažalost, istina za ovog novinara nije i vrhovni imperativ. Bez obzira na  njegove zanatske veštine, ovakvo lekcijaško novinarstvo može izazivati samo ogorčenje kod upućenih čitalaca.

SPOMENIK ČIČI  BIĆE I U BEOGRADU

Gospodine Jakšiću, general Dragoljub Mihailović je časni i čestiti srpski  heroj koji je podigao ustanak protiv nacista i stao uz svoj narod i biće zapamćen kao velika moralna gromada i srpska legenda, koja je otišla u smrt bez groba. Uveren sam da jednog dana, kada se malo opametimo možeš očekivati njegov monumentalni spomenik u gradu Beogradu.

 

U Beogradu 09.06.2019
Svetozar Crnogorac, 
predsednik Zavičajnog udruženja Gačana u Beogradu

 

(Slobodna Hercegovina)