„Gospodine predsedniče dobro veče, danas je dan slobode…“

„Kakva sloboda? Ko ugrožava slobodu medija, da pitam ja vas? Da nisam to ja? Mene nazivaju pederom, diktatorom, čovekom koji drži svu vlast u zemlji, uzurpatorom ljudskih sloboda… Navedite, molim vas, bar jednu ljudsku slobodu koju sam ugrozio? Navedite. A svi ti bednici, dok su bili na vlasti poslali su Šešelja na robiju. Uhapsili su Mladića. Kome je Šešelj išta loše učinio, za koga je rekao lošu reč? Lopovi su sve pokrali, sve su strpali u svoje džepove. Sve su to bili Soroševi plaćenici. I vi me pitate o slobodi medija, kad svako može da me pita šta želi. Ali neki ne pitaju šta žele oni, nego oni koji su ih poslali.

Bednici lažu, da vam ja kažem, moj je princip borba za istinu. Sve što sam rekao ostvario sam, nisam bežao ni od koga. Nemam problema da saslušam bilo koga. Moja tolerancija je neograničena. Kaže meni Angela, kako sve to možeš da istrpiš Alek, mein liebe Freund? A ja njoj kažem, e moja Angela, ne znaš ti šta sam ja sve prošao u životu, šta su mi radili, naučio sam da trpim, naučio sam da radim, da se lišavam sna. Da stvaram. Ja stvaram za njih, u višegodišnjoj sam insomniji, to vam je stručan naziv za nespavanje, a oni sede po kafićima, piju, šta ti ja znam, ledenu kafu, jesi li čula za to, sestro slatka, ledenu kafu, kažem ja njoj, u devet ujutru piju šta im padne na pamet. I ogovaraju me, psuju, kažu da sam lud, da mi treba tri konzilijuma da me izmere…“

„Ali..“

„Nemojte da me prekidate, molim vas. Ni ja vas nisam prekidao. Ako ovako nastavite, ako i dalje budete nepristojni, neću više da dolazim kod vas kad me pozovete. Dolaziću po svojoj volji, sa čovekom koji će držati moj regler. Spuštali ste Vesiću regler, meni nećete. E meni bogami nećete. I tako badavadžije piju kafu, a oni bednici Janković i Đilas, slobodno ovde kažem da su jadnici, bednici i lažovi, oni bi hteli da me smenjuju na ulici. E, to neće moći. Izađite na izbore, lažovi jedni, lopovi i nikogovići, pa me pobedite. Ajde, stanite mi na crtu. Ja sam hrabar, ne bojim se nikoga, nikome neću dati Kosovo, isto ono Kosovo koje su žuti već predali…“

„Gos…“

„Nas čekaju teški trenuci, teški za ovaj narod, i ja se borim za narod, baš me briga za mene, moram da donesem neke odluke, jako teške odluke. One neće biti prijatne ni za koga, posebno za narod, mada bednici seire misleći da ću da potpišem nezavisnost Kosova. Ja ne znam šta ću da potpišem, sve što potpišem biće bolno za mene, ali ja brinem o budućnosti. Nemojte da me prekidate. A ovi što govore o niškom aerodromu, oni nemaju pojma o čemu pričaju. Ako žele da ga zadrže, neka ga zadrže, ali ja ne dam pare za toranj, ni za obnovu piste, neka vide kako će. Eno, Zorana je stalno na koridorima, gradi se, više smo autoputa izgradili nego Nemačka svojih autobanova u doba Hitlera. Baš sam to rekao Angeli, a ona meni, svaka čast Alek, tako mala zemlja a tako dugački putevi, šta će vam to, svaka čast, ali Kosovo se mora rešiti, tako ona kaže. Kosovo u redu, ali Trepču i Gazivode ne dam.“

„Samo…“

„Bednici su pokušali da hapšenje Marka Đurića predstave kao moju konstrukciju. Zar je to sloboda medija? Sve lažovi i bolesnici, sram ih i stid bilo. Ja sam hapsio Đurića, čoveka koji je izgubio 20 kilograma samo od stresa od onog pravoslavnog voza koji su mu zaustavili. I sada mokri u krevetu, to samo vama kažem u poverenju, jedva ga prepariramo da ode na Kosovo. Vulin bi išao, ali ga nigde ne puštaju. On je patriota i veliki radnik, kad dođe kući, tiho, kradom ušuška decu i sakrije se od svih i razmišlja samo o izvozu naoružanja i odbrani zemlje. Ja sam njegov vrhovni, ali on je stub odbrane, a i za njega, molim vas, bitange kažu da je potpuni ludak. Pa ovde kao da nema normalnih, svi su normalni, samo mi nismo. I sada ta Rosu, bedna teroristička grupacija onih zločinaca Tačija i Haradinaja, koji su moji prijatelji, jer bolje je tako nego da ratujemo, hapse mog Marka, a on je još za mog prijatelja Olivera Ivanovića rekao da je srpski neprijatelj. I onda ovi u Nišu protestuju, teraju me dripci tupavi, iš iz Niš, ni padeže ne znaju, tupani jedni. To je onaj bednik Živković, sa dva odsto podrške organizovao, a ja znam da me Nišlije vole… A Hrvati… moj i Kolindin odnos više nije dobar.“

„U toku…“

„Na to pitanje ću vam odgovoriti kasnije, nećemo dozvoliti nikakav skup u Hrtkovcima, priča se da sam pisao govor Šešelju za vreme rata, kad nas je tamo dočekao srpski junak Ostoja Sibinčić. To su podlaci i lažovi, ništa ja nisam pisao, samo sam prekucao koncept, Šešelj je genije, njemu govor ne treba, to smo imali za istoriju. I ja nisam terao Hrvate odatle, vikao sam u sebi ostajte ovde, ali bio sam mlad, niko me nije slušao… I sad onaj debeli Čanak hoće da sprečava Voju, niko nikoga ne mora da sprečava, Nebojša šalje policiju, nema okupljanja u Hrtkovcima, ne znam da li je Sibinčić živ, da ga vidim. Ali mislim da nije živ, Voja je živ, mada nam je za malo umro u Ševeningenu, evo ga, pije cveklu, jede stočnu repu, pase neke travke, da nam živi još dugo hvala bogu, rekao sam mu da bude miran u Hrtkovcima… A za medije, laž je da bilo koga sprečavam, da sam zauzeo neke medije samo za sebe, evo neka svedoče Marić, Sarapa, Krle, Vuk Stanković, sve ljudi od časti i integriteta: da li sam bilo kada uticao na njihovo poštenje i objektivnost.“

„Kažu…“

„Neka kažu šta hoće. Kažu neki reporteri bez granica da smo poslednji po slobodama. Zašto neko ne ode u Tursku, u Belorusiju, u Rusiju, da vide kako su to moji prijatelji rešili. Neka vikne neko „Lukašenko pederu“. Erdogan drži oko hiljadu novinara u zatvoru. Imaju svoj novinarski paviljon, savet za medije, strategiju. Kaže da im je tamo dao punu slobodu, imaju zatvorski bilten, neka pišu sve što odobre stražari. A ja trpim ovde svakakve jadnike koji izmišljaju nebuloze o meni, mom bratu, o mom kumu, o mafiji koju navodno vodim. Zar to nije sloboda, piši o mafiji, ali ne diraj mi brata. Ja sam osetljiv na njega, on na mene, on ima svoje novine i piše šta želi, i ja se ne mešam, dao sam mu punu slobodu stvaralaštva. I atentat u Jajincima su organizovali na moju porodicu, pa šta? Ne bojim se ja, hrabar sam i pametan. Marić me slobodno pita šta želi, sa njim sam na „ti“, pa šta mi fali. To je dokaz kakav sam ja čovek, vlast me nije promenila. A aerodrom u Nišu, ili aerodrum u Kraljevu, kako hoće, ako ne daju državi – nema para. Ne dam, eto.“

„Uskoro…“

„Da, idem prekosutra u Moskvu. Putin me molio da idem, moli me već više meseci, ali jedva sam stigao. Ajde, rekoh da odem i podignem mu malo ugled. Gledaćemo paradu, možda tamo povedem i ovog Skota koji mi radi o glavi da mu Vladimir kaže neku reč. Ja nemam problema s tim, ja sam hrabar i vredan i gledam šta sam sve izgradio, kako će me istorija zapamtiti. Ja sam hrabar i bio sam spreman da se večeras suočim sa svim vašim neprijatnim pitanjima. Čekaju nas teški dani, ali ja nemam problema s tim. Više puta ste hteli da me isprovocirate, ali ja kontrolišem svoje emocije, hvala vam lepo, ali niste uspeli. Ovu emisiju ja završavam, u ime gromoglasne tišine, za slobodu medija.

Laku noć gledaoci u Srbiji, jadnici, bednici, sirotinjo uboga, beskućnici i dripci, sram vas i stid bilo.“

(Peščanik/Ljubodrag Stojadinović)