Krenem jutros do banke, da podignem nešto novca. Žurim. Prema meni ide starica sa kesicom u ruci. Pozdravlja me. Pozdravih je ljubazno, iako je ne poznajem.

Zastade bojažljivo pored mene i reče: „Izvinite, mogu li nešto da vas pitam?“
„Naravno, naravno. Pitajte, izvolite“, kažem, još ljubaznije.
„Znate, unuk mi ima nekih problema sa jetrom, pa mu, evo, nosim sir“…Pokaza na kesu koju drži u ruci.
„Trebalo bi da kupim mlijeko i još neke sitnice…A, znate, nije još bila penzija“. Glas joj podrhtava.
Osjetih grč u želucu. Otvorih novčanik. Samo neka sića. Grč se pojača.
„Gospođo, nemam ni ja novca trenutno. Evo, baš sam krenula u banku…Ako možete, sačekajte me malo tu. Brzo ću se vratiti“, rekoh joj.
Starica me zahvalno pogleda, pa kaže: „Hvala, sine.Sačekaću“.

Požurih prema banci, dok je grč u želucu postajao sve jači. Jedva sam disala.
Uzeh nešto novca, pa se skoro trčećim korakom vratih nazad. Starica čeka. Našla je malo hladovine, stisnula kesu u ruci i gleda prema meni. Neprijatno joj je, vidim.
„Evo, stigla sam, pokušah osmijehom da razgalim situaciju. Vadim novac i pružam joj.
„Hvala, sine. Bog ti dao zdravlje“, reče kroz suze. I meni se oči napuniše suzama.
„Znaš, sine, prođem je često ovuda. Kad me vidiš i prepoznaš, slobodno me zaustavi…Ne znam ni kako se zoveš..“, poče da govori.
„Ne, ne, nema problema. Nije to ništa. I vi biste meni, vjerovatno, pomogli. Svako dobro vam želim“, ponovo se, teškom mukom, osmjehnem.
Ponovo osjetih suze u očima i krenuh brzo. Čujem je kako mi opet zahvaljuje.
Mahnem rukom i dobacim: „Ništa, gospođo, nije to ništa značajno. Ljudi smo.“

Ljudi smo! Ovakvi i onakvi. Svakakvi. Svako sa svojom mukom i pričom. Nekog muče fotelje, milioni, kamioni, avioni, limuzine, vile u Beogradu… Nekog pola kilograma sira u kesici.

Grč ne popušta.

(Fb – Aleksandra Berjan)