Jasne su mi tvoje besane noći, Aleksandre Vučiću.

Kako i da usniš s toliko greha na savesti..?
Kako da usniš kada će te sačekati eho besramrnih reči: “Odavno smo izgubili sve, sad treba ni iz čega da izvučemo nešto”?!
Šta da sanjaš kad Srbiju ne sanjaš, briselski čaušu?!
Jesmo li to izgubili ono što si izdao i prodao pa išteš od nas saučesnike u strašnoj nesanici?!
Ne, Aleksandre Vučiću, taj košmar koji poturaš ko san je samo tvoj!
Ta pustahija kojom tumaraju poniženi i preplašeni- taj košmar je samo tvoj!
To jalovište u kojem u kojem slaviš kamene temeljce za Srbiju bez međa i belega- taj komšmar je samo tvoj!
To sirotište preplašene i uplakane dece- taj košmar je samo tvoj!
Te grimase poniženih i pokorenih što prodaješ za osmehe- taj košmar je samo tvoj!
To što ti kliču ubeđen da te vole- taj košmar je samo tvoj!
To što si od Srbije načinio sigurnu kuću za njene krvnike- taj košmar je samo tvoj!
Ne znaš, tužni otpravniče tuđih poslova, kako je divno sanjati Srbiju!
Kad je sanjaš- tu je, niko ti je ne može oteti i nikome je (iz)dati nećeš ni za šta na svetu!
Kad je sanjaš znaš kolika je- taman onolika da nema tog kompromisa po kojem bi zajutrila za korak manja!
Kad je sanjaš jasno vidiš da su Dunav, Drina, Morava, Drim…Jordan!
Kad je sanjaš ljubomorno čuvaš taj san za potomke, vekove, beskraj…
Kad je sanjaš- nije mit!
Kad je sanjaš- znaš da ćeš se dogodine probuditi u Prizrenu!
Kad je sanjaš ni za šta ne daš taj san jer snom je čuvaš u javi!

Kad je sanjaš- voliš je neizmerno i nikada pomisliti nećeš da smo “odavno izgubili sve”, jer čemu onda trajanje ni u čemu?!
Za šta se toliko prilježno “boriš” ako je pučina pusta a nebo palo..? Jel se to Srbija svela na naprstak čauške vlasti i golu laž koju valja braniti do poslednje istine?!
Jasne su mi tvoje besane noći, Aleksandre Vučiću, kako usniti kad si prizvao košmar, no samo je tvoj i nemoj ga ni slučajno podmetati Srbiji kao san!
Jedino što se može dobiti ni iz čega, kako veliš- jeste vi, prezreni politikantski harlekini, nastali od mraka u kojem jedino postojite!
Vaš mrak nije naša noć i ne pomišljaj da pozoveš narod za jataka koji će posvedočiti da ste zajedno probdeli mrak čekajući svanuće u kojem će se tvoj košmar razrezati na svakodnevicu, svakome jednako jada…
Ništa mi odavno izgubli nismo već si prodao i izdao, ali svanuće…
Ne usuđuj se da nas pričešćuješ bedom i jaukom!
Ne usuđuj se da nas ispovedaš izdajom!
Ne usuđuj se da nas pokrštavaš košmarom!
Ne usuđuj se da pomisliš kako ti kliču jer te vole- strahom vladaš svojim jalovištem nesanice, ali to nije Srbija već ono što bi ti želeo da jeste, rite u koje se trudiš da je ogrneš ubeđujući je da bude zahvalna na đubretu nekih “dobrih ljudi” koji su joj najvaljanije otpatke ostavili kraj kontejnera…
Izdao si i prodao, ništa Srbija izgubila nije osim godina tvojih laži i obmana, no šta su godine naspram vekova?
Vekove ti ne damo, Vučiću, ne pružaj ruke k njima- nemaš ti dovoljno mraka koliko mi noći u kojima sanjamo Srbiju!
Kada je sanjaš- ne daš je nikome, ni koraka, ni otkosa, ni kapi iz vedra s kojeg se umivaš Dunavom, Drinom, Savom, Moravom, Ibrom, Sitnicom, Bistricom, Drimom…
No, šta ti o snu znaš?! San je blagoslov pravednika, počinak- liturgijsko odmorište duše a duša sva tkana od Srbije u snu za Srbiju u javi…
Jasne su mi tvoje besane noći, Aleksandre Vučiću, i znam da bi dao sve za malo sna, ali prizvao su košmar pa bi sad ni iz čega da prigrabiš nešto a kako god zaahvatiš- uhvatiš sebe za ruku…

(Mihailo Medenica/patriot.rs)