“Poznajete l’ osjećaj, zove se sramota”, reče jedna pjesma Dubioze kolektiv.

I stvarno, poznajem. Sramota me je. Pa zar ja i dalje nemam neki orden? Neku povelju?

Gdje god se okreni, neko dobije neku uzvišenu nagradu, priznanje. Dođe mi da se zapitam jesam li ja toliko bez veze. Jesam li toliko nebitan u ovome društvu?

Ili je samo hiperprodukcija zvanja i priznanja?!

Dođe tako vrijeme da si niko i ništa ako nemaš neko priznanje.

Hajde, shvatam, ne možemo svi biti ni knezovi, nema ih stotinu, jedan je u Hercegovini.

Ne možemo svi ni imati orden Svetog Save. Nismo svi Nikola Tesla, Stepa Stepanović. . . ili možda Dodik, Vučić. . .

Ali, bilo nas je još što nismo ratovali. Evo, ja priznajem. Nisam branio svoj grad. Pa taman da se desi situacija da ga branim uz 5.000 saboraca (uključujući ranjenike, djecu i starace) dok ga napada neprijateljskih 40.000 ratnika.

Nevesinje, Mitrovdan 1992.

Doduše, rodio sam se 6 i po godina posle identične situacije.

Ruku na srce, pitanje je šta bi bilo da nije bilo tih 5.000.

Tada su (možda) napravili grešku, ali naše društvo je tu (na čelu sa državom, koja je stub civilizovanog društva) da takve ljude adaptira.

Ipak, neki nisu htjeli da rizikuju. Otišli su kilometrima daleko od ratnih dejstava, ostavivši komšije, rodbinu i prijatelje, kućni prag i prve korake napravljene na gradskoj kaldrmi.

Država je shvatila caku, pa u duhu jednakosti preduzela posebne mjere.

Država je rekla istorijsko NEdiskriminaciji, te je na simboličan datum za sve Hercegovce, a pogotovo Nevesinjce odlučila da nagradi i one koji nisu bili 1992. u Nevesinju.

Zašto da se bilo ko neprijatno osjeća jer je drugačiji?

Svi smo kao mladi imali nestašluke, nepromišljene odluke… međutim pojedinci kao Aleksandar Masleša ili Spomenko Gostić nikad ne dočekaše starije dane da to isprave.

Oni se neće sjećati svoje mladosti, a i da mogu, sigurno je ne bi negirali.

Zato, zbog onih koji se sjećaju svoje mladosti sa knedlom u grlu i grižom savjesti, koji bi da postanu patriote, jer je to sad u modi, država je uz pomoć lokalne samouprave učinila pravu stvar.

Ipak, treba obratiti pažnju na borce koji negoduju zbog ovog poteza.

Ali, opet… Koji borci? Ista ta država ne drži ozbiljno do njih.

A i šta će nam borci? Pa nije rat. . .

Neka oni čekaju novi rat da se dokazuju, a ja ću da čekam neko priznanje, pa ako ga ne bude, počeću da se bahato ponašam, tad će me sigurno primijetiti.

(Đorđe Vučinić)