Evropa je naša budućnost, inače je nećemo imati – Rečenica bivšeg nemačkog ministra spoljnih poslova Genšera se mnogo citira ovih nedelja. Evropa je nekad bila budućnost koja se tiče svakog od nas, smatra Jagoda Marinić.

Pre deset godina, u Hrvatskoj su se mnogi kafei zvali „Kafe Evropa”. U Splitu se sedelo i filozofiralo na obali u nepretencioznom „Kafeu Genšer”. Onaj ko je hteo da naglasi da nešto u zemlji ide kako treba, govorio je: „Ovo je evropski standard”. Sada samo još mali broj ljudi govori o stvarima koje idu kako treba.

Prema Evropi se ispoljava skepsa. Jednom je postojala nada da će Evropa doneti bolju budućnost. Napredak za kojim su, posle mnogo godina zastoja i rata, mnogi čeznuli. Iz te nade je u međuvremenu nastao jedan od najvećih migracionih pokreta u Evropi. Mlada, obrazovana generacija, koja nije doživela građanski rat, nalazi se u egzodusu. Čak i starije generacije napuštaju zemlju – mnogi odlaze u Nemačku. Od „budućnosti Evrope” ostala je sloboda da se nađe posao u Nemačkoj i napusti sopstvena zemlja. I da se često radi u poslovima za koje su potrebne niže kvalifikacije. Evropa nije došla. Hrvatska dalmatinska obala beleži bum kao turistička lokacija, ali bogatstvo jednih znači tri evra zarade po satu za druge. Kafei u Splitu se sada zovu „Kafe Ego”.


Protesti protiv Makrona, 5.05.2018.

U ovoj evropskoj nedelji su se desila tri centralna događaja koja su demonstrirala evropsku slabost, rascepkanost i dezorijentisanost: uzoran đak Makron je dobio Karlovu nagradu u Ahenu, održao pledoaje za Evropu i u vatrenom govoru kritikovao nemačku fiskalnu politiku i mahnit izvoz. On ne poznaje dobro Merkelovu ako misli da će ona dopustiti da se na taj način javno nađe pod pritiskom. On dobro poznaje Nemačku ako misli da Nemci u svojoj recepciji ignorišu zamerke koje Francuzi imaju na njegovu fiskalnu politiku.

Viktor Orban je ponovo udario u talambase, rekavši nakon što je ponovo izabran za premijera, da je liberalnoj demokratiji odzvonilo. SAD su se povukle iz dila sa Iranom i pokazale slabost Evrope kao globalnog igrača. Mnoge zemlje na Bliskom istoku više ne računaju sa SAD. A Evropa je preslaba da popuni tu rupu. Makron je govorio o evropskoj snazi, hrabrosti. Time je izazvao oduševljenje – ali reakcije posle njegovih poslednjih govora u Evropskom parlamentu pokazuju da Merkelova nije usamljena u svom oklevanju.

Ovoj Evropi je potrebna kuraž. Da. Onaj ko voli Evropu, trenutno neumorno ukazuje na mir koji nam je donela evropska saradnja. Više blagostanja. Ali ne za sve. Pokušaji politike da ubedi moraju se preneti u svakodnevni život ljudi. Demokratski deficit Evropske unije je trenutno preveliki i kretanje u pravcu „više Evrope” će biti teško ostvarivo samo na veresiju. Oni koji se zalažu za Evropu ćute o njenim slabostima. To je njihova najveća slabost dok se zalažu za više Evrope. Ideja Sjedinjenih Evropskih Država je pod senkom nepoverenja. Da li bi to značilo još veću moć za nadnacionalne instance kao što je EU – uz isto tako malo demokratske legitimacije?


Protesti lučkih radnika u Lisabonu, 16.06.2016.

Liberalna demokratija se nije našla na meti kritika zbog svojih temeljnih demokratskih vrednosti, već zbog fokusiranja liberalnog aspekta posebno na svetsko tržište i regulisanja u korist globalnih koncerna, banaka i onih koji investiraju u nekretnine. Mnogi smatraju da je to Evropa bogatih.

Većina Evropljana sa „liberalnim” ne povezuje univerzalna ljudska prava, već činjenicu da je, kao što se to desilo u Portugaliji, posle intervencije Trojke, liberalizovano tržište rada i da gotovo nema domaćeg stanovnika koji može da priušti sebi stan u centru Lisabona. Umesto toga masovni turizam, strani investitori, minimalan dohodak, javne ustanove koje su iskrvarile. Strani kapital trenutno izmiče ljudima domovinsko tlo pod nogama. Jedina odbrana koju još imaju je odbrana „od stranog”, jer je finansijski kapital apstrakcija prema kojoj gnev ne može da se usmeri.


Protesti protiv Orbana, 21.04.2018.

Makrona u Nemačkoj slave jer drži lep govor. Istovremeno, intelektualci u Francuskoj organizuju proteste zbog njegove politike, koja preti da će ponoviti greške nemačke Agende 2010. Filozof Žan-Klod Mono je nedavno Makronov vladajući stili okarakterisao kao „autoritarni liberalizam”. On dobro zvuči na međunarodnom parketu, ali na unutrašnjem planu on ubija pluralitet. Makronove mere štednje se, kažu, odnose i na obrazovanje i lepe umetnosti kojima se obrazovani predsednik rado diči u inostranstvu. Etika kompromisa kod Makrona nekako nestaje u sve većoj daljini.

Orban je već tamo gde kompromis više ne može da se nađe. Patos sopstvenih ubeđenja – svejedno na kojem obodu političkog spektra – među ljudima ne vodi u veru u Evropu.

Evropski političari moraju da pretoče ideale za koje se bore u politiku za svoje građane. Kada „mir” kao argument više nije dovoljan, počinje da kuva nezadovoljstvo. Evropa ponovo može da postane ljubav Evropljana samo ako se oseti da se radi o „našoj budućnosti”. Možda će se u najmanjim zaseocima kontinenta ponovo naći kafei sa imenom „Evropa”. Mesta u kojima ljudi ponovo jedu i piju umesto da govore o svojim brigama i pitanjima identiteta – i služe turiste iz bogatijih zemalja. Više Evrope može da se ostvari samo uz više demokratije.

(DW)