Od juče u Banjaluci je vanredno stanje. Sedmog, osmog i devetog januara 2019. javni prevoz voziće po promenjenim linijama i zaobilaziti centar grada. Devetog januara pored ulica biće zatvorene i kafane, kafići, hoteli, frizeraji, cvećare… u centru i u ulicama oko centra. Sve to prema odluci gradonačelnika o „privremenoj zabrani rada više od stotinu ugostiteljskih i drugih objekata“ (kurziv – D.I.). U odluci gradonačelnika ne stoji da će se na obodu šireg centra grada postaviti barikade i prepreke od bodljikave žice, kao i kontrolni punktovi gde će se kontrolisati ulazak u zabranjeni deo grada, što ne znači da ih neće biti.

Kakva se to opasnost nadvila nad Banjaluku, pa gradonačelnik ovim merama hoće da zaštiti njene žitelje? Obavešteni čitalac ipak zna – pretnje i opasnosti nema, bar ne za gradonačelnika i za ministarstvo unutrašnjih poslova jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine te za policijsku upravu samoga grada iz koje je stigao zahtev da se preduzmu navedene mere. Dakle, nema pretnje i opasnosti spolja: da takva pretnja postoji, bilo bi kasno da se borbena gotovost podiže tek u širem centru samoga grada. Biće da su se i gradonačelnik i policija uplašili svojih sugrađana, pa preventivno prazne centar grada.

E kako bi se u tom centru treći put od 2016. proslavio 9. januar, po odluci iz novembra 2015 – takozvani „Dan Republike“, to jest dan osnivanja i krsna slava Republike Srpske. Bilo je potrebno samo tri godine da se potpuno zamuti ko to u stvari slavi osnivanje i praznuje krsnu slavu. Već ove 2019. izgleda da narod u čije je ime 9. januara 1992. doneta odluka da se osnuje Republika srpskog naroda Bosne i Hercegovine nije (kao što to nikada nije ni bio) jedan te isti „srpski“ narod. Neki pripadnici tog naroda biće sklonjeni sa svojih radnih mesta, kako bi se u centru našli lojalni podanici da proslave praznik koji očito nije zajednički, to jest – narodni.

O tome šta je značio 9. januar 1992, a povodom prvog njegovog proslavljanja iz 2016. pisao je na vreme Nemanja Stjepanović. Svoje negativno mišljenje o izboru 9. januara za „Dan Republike“ dala je i Venecijanska komisija u oktobru 2013. Ustavni sud Bosne i Hercegovine zahtevao je pak da se ta odluka poništi. Ali, recimo da sva ta mišljenja i komentari nisu relevantni. Neka budu, zarad argumenta, čak i zlonamerni. Napravimo se naivni pa recimo da su 9. januara 2016. vlasti u jednom od dva entiteta ustanovile ritualnu ceremoniju koja simbolično treba da otelovi ideju da je Republika Srpska u stanju da garantuje mir i dostojan život svojim žiteljima, pošavši od pretpostavke da bi oni, kao (uglavnom) Srbi, a bez Republike Srpske, bili diskriminisani u zajedničkoj državi Bosni i Hercegovini.

Šta nam je u vezi sa tim pokazala 2018? Kako su život i mir porodice Dragičević štitila zvanična tela Republike Srpske, od policije, preko pravosuđa, do najviših političkih instanci tog entiteta? I kako su ta zvanična tela odgovorila na njima upućen legitiman zahtev da ispune obećanja kojima se pravda i zbog kojih se slavi osnivanje Republike Srpske? Pitanje se može i proširiti, jer 9. januar nije sam takozvani dan republike već i njena krsna slava. Dakle, kako se tamošnja pravoslavna crkva odnosi prema svojim vernicima koji su od nasilja jedne kvazidržave pokušali da se sklone u dvorište crkve, pošto je sama crkva ostala pred njima zaključana? Čije su to crkva i država – s dobrim razlozima bi mogli da se pitaju žitelji Banjaluke – i kakve to veze ima s narodom koji sebe vidi kao srpski?

Jedan od zvaničnih apologeta (ima dovoljno dobrih razloga da ga nazovemo i plaćenikom) etnofašističkih „srpskih“ režima s obe strane Drine tu je vezu jednostavno objasnio: nje, kaže on, naprosto – nema. Ovako apologeta: „Dragičević se bori za pravdu, a mi vrlo dobro znamo da su pravda i zakon dva pojma koji najčešće nemaju veze jedan s drugim“. Zakoni dakle ne služe da se ispuni pravda. Naprotiv, zakonima država treba „da uradi ono što mora da uradi – da u ime zakona štiti sebe“. Naravno, on nije završio misao. Posle ovako brutalno iznetog stanja stvari, mora uslediti pitanje – koga štiti država kada štiti sebe, ako je već jasno da ne štiti ni narod ni pravdu?

Na mestu države tako ostaju njeni čelnici, koji instrumentima države štite privilegije, svoje i svojih kolaboranata i podanika. Po toj liniji se onda deli i (srpski) narod, ne samo u Banjaluci, nego i na obe strane Drine. Privilegije su ugrabljene u ime naroda, legitimisane interesima naroda, ali sam narod je tu čist višak – i za državu i za crkvu, dve ustanove koje se, kako vidimo, lažno predstavljaju kao krajnji garanti opstanka naroda.

Objašnjavati apologeti da samo u određenim porecima zakon i pravda ne idu ruku podruku, te da samo u njima zakoni služe da država štiti samu sebe, izlišan je posao, jer on sve to već zna. Reći mu da sintagme vladavina prava i pravna država nisu sinonimi, jer prva upućuje na to da bi zakoni morali da valjaju, to jest da budu izvedeni iz jednog konkretnog shvatanja pravde, dok potonja znači da bi zakoni morali da se poštuju – takođe nema smisla, jer se to kosi sa privilegijama koje on uživa zajedno sa svojim političkim zaštitnicima. Kada se odbace koncepcije vladavine prava i pravne države – dobije se 9. januar u Banjaluci. Državi koja zakonima štiti samo i isključivo sebe nisu potrebni građani. Zato se od centra Banjaluke može napraviti zabranjeni grad. To je učinak 9. januara iz 1992 – kao i svaki drugi nacionalizam i ovaj „srpski“ će se 9. januara 2019. simbolično oteloviti u (kvazi)državi bez naroda.

(Peščanik.net)