Ljubodrag Stojadinović

Patrijarh srpski Irinej ponovo je blagoslovio svog svetovnog gospodara i zahvalio svevišnjem što ga je udelio nama, a ne našim dušmanima. Tako se duhovni otac stada srpskoga još jednom ozbiljno našalio sa nama, ne pitajući pastvu da li joj se dopada njegov trpki i neukusni crni humor i neovlašćeno upadanje u tegobne stvari razorene sekularne države.

Podanički patrijarh se pomolio Gospodu da u granicama svojih ovlašćenja pomogne neumornom pregaocu u borbi za Kosovo i podari mu snage i nešto uma da očuvanje srca Srbije istera do kraja. Izgleda da se kraj primakao.

Nešto pre ove sumanute propovedi, Vučić se zatekao na Pasuljanskim livadama, posmatrajući rutinsku demonstraciju postojeće sile srpske vojske. Vojnici su uradili sve što su morali i mogli, tamo su dovedeni kao manekeni vatrene iluminacije, čiji je smisao samo u prepadanju „mogućeg protivnika“. Njihovu borbenu moć ocenjivali su Vučić i Vulin, dva istaknuta vojna škartovana.

Novi Irinejev servilni ispad nije jedini cinični prilog biografiji srpskog neurotičnog predsednika. Erdogan ga je proglasio mudracem, i taj bi sultanski hatišerif mogao da mu pomogne u vraćanju poljuljanog samopouzdanja. A ono se ovde ispoljava kao potpuna agresija prema svima koji ne pristaju na njega, ili njegove istorijske poduhvate razumeju kao nadobudne trivijalije.

Njegova neprekidna obraćanja javnosti postaju istinski nepodnošljiva. Izazivaju masovne frustracije i stid slobodnih građana pred sobom: šta se dogodilo sa nama da trpimo sve ovo? Da li od nas ili od njega zavisi dubina i trajanje ove socijalne traume, izazvane masovnom rezignacijom i rezistencijom na otpor. Gde se u stvari denulo naše samopoštovanje, znamo li gde sve ovo vodi?!

Ali, sve to je već lice metastaze teško bolesnog društva u terminalnoj fazi, koju još podstiču amaterski militarni opiti. Predsednik (nije moj), posle opskurnog dramoleta sa zarobljavanjem Marka Đurića, počeo je da se bavi vojnom silom. Naizgled tronut od brige za sever Kosova, ipak je svima poručio da mirno spavaju. Samo po sebi, to je razlog za strepnju. Tada je rekao da je i te kako razmišljao o vojsci, i da zna šta valja uraditi ako dođe do ugrožavanja Srba na severu Kosova. Ali će se, pre svega, boriti za mir.

Nije ga briga za one Srbe što žive na jugu Kosova, koji su etnička srpska većina. Albance je đuture nazvao jadnom terorističkom bandom, iako su oni po važećem ustavu građani Srbije. Vučića i pratioce njegove političke filozofije zanima samo teritorija a ne i žitelji na njoj; za njega su Srbi samo oni koji pripadaju Srpskoj listi.

I već je stigao da sasvim zaboravi „svog prijatelja“, pogubljenog Olivera Ivanovića, koga je paravojnik Srpske liste Marko Đurić proglasio neprijateljem Srba. Sa zapadom se zavadio retorikom nedostojnom državnika. Izjadao se Putinu i tražio samo onaj savet koji mu poslednji ruski car ne može dati: šta da se radi?

San o teritoriji na kojoj žive samo Srbi, i koji je epska hipoteza crkve i ucrvljalih nacionalnih mudraca, ima zlokobne konotacije. Ako im se Vučić priklonio u svojoj šizofrenoj političkoj dezorijentaciji, onda je on pre svega protivnik ideje o opstanku Srba, tamo gde ih ima. On ruši neke rovite mostove, koje ljudi (Srbi i Albanci), posebno na jugu Kosova, grade kako i koliko mogu upućeni jedni na druge, a ne na nesrećnike poput Marka Đurića ili Nikolu Selakovića. Ovaj drugi je pred kamerama imao ispad dostojan člana neke opasne verske sekte: „Meni ne treba dozvola za Kosovo, dobio sam je od Gospoda lično.“

Kako je u tome uspeo, ko je njegov bog i gde mu se ukazao, kako taj papir pisan lordovom rukom izgleda? Ko je taj čovek Selaković, što u sebi nosi endemsku jezu?

Pogubna ratnička epika protresla je crnokošuljaša Aleksandra Vulina, koji je najpre rekao da je vojna sila spremna za svako naređenje vrhovnog komandanta, a zatim i zapretio: „Tači će puzati pred Vojskom Srbije!“

Kako to misli da izvede? Gde bi bila vojska a gde Tači pred ritualno puzanje? Zna li ministar odbrane šta znači i koje su posledice pretnje silom? Ako nije odgovoran za svoje reči i postupke, a izgleda da nije i nije jedini – morao bi da bude predmet brige stručnog lica.

Funkcioner SNS-a Miroslav Lazanski ohrabruje Vučića da ne okleva sa upotrebom vojske, ako to bude neizbežno, a čini se da će biti. Naravno da je militarizam Lazanskog proizvod temeljnog neznanja i infantilnosti, ali on kao takav nije bez uticaja na vrh vlasti.

Sama hipoteza o tome da srpska vojska treba da krene u zaštitu Vučićeve filijale na severu Kosova izaziva slutnje o velikoj i nepovratnoj nacionalnoj katastrofi. Preventivno pouzdanje u Putinovu realnu podršku činilo bi taj slom neuporedivo tragičnijim.

Ljudi uvereni da imaju neku moć mašaju se oružja u dva slučaja: kad imaju previše snage. Kad imaju premalo pameti. Ili u pogubnoj simbiozi ovih neodoljivih pogodnosti.

Ovde sigurno nema ni snage ni pameti, i to bi saznanje moralo da izazove bar opštu strepnju pred verbalnom ofanzivom režimskih amatera.

Patrijarhov poslodavac Gospod ne obazire se na raba svojega, grešnog Irineja, ne haje za njegove molitve. Ni u čemu ne pomaže ovome za koga je svojom neporecivom voljom ili zlovoljom odlučio da pripadne nama.

Izgleda da tu pomoći nema i ne može je biti, jer se Irinijev božiji posinak odmetnuo i od Boga Oca, i od ljudi i od sebe.

Peščanik.net, 02.04.2018.