Najveći živi srpski pjesnik Matija Bećković je, kao dragi gost Udruženja Srba Hercegovaca, Novu 7528. pravoslavnu godinu dočekao u Novom Sadu. U Srpskoj Atini govorio je o Srpskoj Sparti. Njegov govor prenosimo u cjelosti.

Braćo i sestre Hercegovci i prijatelji Hercegovine, dame i gospodo, srećna slava!

Ukazali ste mi nezasluženu čast pozivom da budem s vama i podignem čašu na ovoj trpezi ljubavi i dočeku Srpske nove godine u Srpskoj Atini.

Znam da vam neće biti mrzno ako najpre nazdravim Crnogorsko-Primorskoj Mitropoliji Srpske pravoslavne crkve.

Kome bismo u ovoj noći se dublje poklonili i u ovom presudnom času nego njenim svetinjama, njenom mučeni Kosovu i njenoj skupoj sudbini. Ne bismo pogrešili ni kada bismo uz „Hristos se rodi“ ovog Božića rekli i „Crna Gora se rodi“.

O kome, sem nego o njoj, i njenoj Mitropoliji večeras govori širom planete u svakoj srpskoj kući u kojoj sveća gori, baš u vreme kad se činilo da je Leotar smenio Lovćen, Trebinje Cetinje, a Gračanica na crkvi i kapelu na Lovćenu oči hrišćanske vaseljene okrenule su se u čudu u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji.

Baš kad se činilo da je sve pomrlo šapatom vaskrsla je i pojavila se u svojoj slavi, lepoti i visini kao svijetli obraz Crne Gore, Srpske pravoslavne crkve i srpskoga naroda.

Kad se činilo da su se Crnogorci predali, da su pristali na sve i mogu bez svega, ustali su i pokazali da ne mogu bez onog najsvetijeg i najbitnijeg – svoje crkve i vere u Boga.

Dirnuti u očinji vid ustali su da brane svoje oči, ne one iz glave, nego one prave.

Ćutali su kad su im poricali istoriju, preimenovali jezik i pismo, a stali u odbranu vere znajući, ako im uzmu crkvu – uzeli su im sve, a ako crkvu odbrane neće im uzeti ništa.

Tako su u najtužnije dane ove Mitropolije nju upisali među najslavnije u svojoj viševekovnoj istoriji.

Ujedinili su se oko onog suštinskog, važnijeg od svega drugog, zbog čega vredi živeti i umreti i tako dali primer i putokaz oko čega bi se kao oko Kosovskoga zaveta opet mogao ujediniti ceo srpski narod.

Još jednom je udar našao iskru u kamenu i obistinila se stara istina da je odbrana sa životom skopčana.

Ko je ikad mogao u snu sniti, da će u Srpskoj Sparti, Srbe i srpsku crkvu progoniti i da će Crna Gora, koja je bila imanje Cetinjskoga manastira, otimati i manastiri i manastirsko imanje i da će od crkve, koja joj je dala krštenicu, tražiti da se legitimiše i pokaže svoju legitimaciju njima.

I da će brat, koji ne veruje, otimati hramove bratu koji veruje.

I da Nemanjići u Crnoj Gori neće imati ništa, kao što im i ime kaže, da će se pitati da li se Savina voda, Savin lakat i Savin kuk zovu po Svetom Savi ili Savi Kovačeviću.

Da se neće znati čije je Miroslavljevo jevanđelje, ni čiji je manastir i ćivot Ostroškog Čudotvorca.

Mitropolija treba da dokaže čiji je koji manastir, mada je na svakom manastiru iza vrata napisano ko ga je i kad podigao, a čim uđeš u njega, tu je i portret njegovog domaćina i njegov grob.

Crnogorsko-primorska mitropolija je već jednom ubijena. Njen mitropolit i 146 sveštenika su pobijeni od bezbožnika bez suda i zakona. Svi su upisani u Triptih Svetih i kao sveštenomučenici premešteni na ikone.

Iz njihove krvi i krvlju zaspane zemlje Mitropolija se obnovila. Umesto da se njome ponose, hoće da je dotuku. Već su tukli vladiku Metodija, a Mitropolitu je izrečena poslednja opomena.

Davno je uočeno da Njegoš za sve junake u „Gorskome vijencu“ navodi iz kog su plemena, osim za igumana Stefana, koji je i najstariji i najpametniji.

On je slavio Božić u Vitlejemu, slavio ga u Atonskoj Gori, slavio ga u svetom Kijevu.

On je mnoga zažegâ kanđela na oltare crkve pravoslavne. On predstavlja najvišu misao i celu hrišćansku vaseljenu.

On o sebi kaže:

Ja sam mnogo obiša svijeta.
Najsvetije nebesne hramove
što je zemlja nebu podignula
ja sam redom svaki polazio,
nasrka se dima s žertvenikah.
Penja sam se na sveštenu goru
sa koje je strašno predskazanje
svoje sudbe Jerusalim čuo.
Razgleda sam i sve tri pećine:
đe se sunce hristjanstvu rodi,
đe je nebo jasli osveštalo,
đe su cari nebesnom mladencu
pohitali s darom pokloniti se.
Gledao sam Getsimansku baštu,
ocrnjenu strašću i izdajom.
Svetu lampu lud vjetar ugasi!

Ono što je iguman Stefan u „Gorskom vijencu“, to je srpska crkva i njena mitropolija u Crnoj Gori danas.

To je jedina višenacionalna i univerzalna institucija u Crnoj Gori u kojoj nisu svi jednoumci iz istog sela i plemena. Visoku krilatu reč i univerzalnu misao njenih duhovnika sluša i danas ceo svet.

Njoj su se odazvali i Rim i Carigrad, i London, i Pariz, i Njujork, i Čikago, Budimpešta, i Kopenhagen, i Novi Sad i Beograd.

Hiljade mladih ljudi krenulo je peške prema nebu.

Jedan Kuč mi je juče poslao poruku:

„Ozdravismo gledajući u svijetli obraz Crne Gore u ove božićne dane.“

Pomišljao sam da bi i mitropolit Amfilohije danas mogao ponoviti nekadašnje reči vladike Danila:

„Blago meni moji sokolovi, blago meni junačka slobodo. Jutros si mi divno vaskrsnula iz grobova našijeh đedova.“

Braćo Srbi, Hristos se rodi! Srećna vam Nova godina.

(Slobodna Hercegovina)